Samo sekunda za 97 godina...

Od našeg specijalnog izveštača
Berlin, 17. avgusta – Verovali ili ne u poslednjih 97 godina otkad postoji Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) i otkad se zvanično vode svetski rekordi, sve dosadašnje generacije sprintera uspele su da načine napredak od samo jedne (i brojem 1) sekunde.

Prvi svetski rekorder na 100 m pod jurisdikcijom IAAF, što podrazumeva precizno određene uslove za takmičenje i postizanje svetskih rekorda, bio je Amerikanac Donald Lipinkot, olimpijski šampiona sa Igara u Stokholmu 1912. na kojima je Srbija debitovala na olimpijskoj sceni. Lipinkot je svoj rekord postavio 6. jula, a 97 godina kasnije, i nešto dana pride, 16. avgusta, Jusein Bolt je pretrčao 100 metara za 9,58 sekundi.

U Lipinkotovo vreme i sve do 1976. godine rezultati su se merili ručno, štopericom. Da je i juče na Olimpijskom stadionu u Berlinu neko merio štopericom vreme novog svetskog rekorda morao bi da ga, po nekadašnjim pravilima, zaokruži na višu desetinku – 9,6 sekundi.

Čak 66 puta postavljani su i izjednačavani svetski rekordi, računajući i početni Lipinkotov i „završni” Boltov, a najduže se čekalo da padne Hajnesov rekord sa Olimpijskih igara u Sijudad Meksiku 1968. – punih 15 godina.

U Meksiku rezultati su mereni elektronski pa je ostalo upisano da je Hajnes pretrčao 100 m za 9,95 sekundi, međutim u knjizi rekorda njegov rezultat se vodi kao 9,9 sekundi (do 5 stotinki se zaokružavalo na „dole”, a od 6 stotinki na „gore”). Hajnesovih 9,9 do 1976. godine izjednačili su što ručno mereno, što elektronski Amerikanci Hart, Robinson, Vilijams (4 puta) i Glens (2 puta), Kubanac Leonard i Jamajčanin Kvori.

Od sezone 1977. ukinuta je mogućnost da ručno mereni rezultat konkuriše za svetski rekord i svetske rang-liste, jer ruka je, ipak, manje pouzdana od elektronike.

I kad se očekivalo da će Hajnesov rekord srušiti mladi i brzi Karl Luis, to je pošlo za rukom njegovom klupskom drugu iz Santa Monike Kalvinu Smitu, koji je kao i Hajnes postigao svetski rekord na velikoj nadmorskoj visini (iznad 2.000 m) na kojoj je vazduh razređen i pruža manji otpor.

Luis nikada nije hteo da trči na velikoj nadmorskoj visini i do svetskog rekorda (9,92) došao je tek 1988. i to u trci u kojoj je bio drugi.

Bilo je to na Olimpijskim igrama u Seulu kada se Kanađanin Ben Džonson spustio čak ispod granice od 9,80 sekundi. Radovao se nepunu noć, jer je pao na doping kontroli. Luis, koji je proglašen najboljim atletičarom 20. veka, na Svetskom prvenstvu u Tokiju 1991. još jednom se upisao u listu svetskih rekordera – sa 9,86 i opet na nivou mora. Vladavina američkog sprinta završena je rekordom Morisa Grina 1999. godine u Atini, prvim priznatim rezultatom ispod 9,80 sekundi (9,79). On je nadmašen 2005. za dve stotinke, takođe u Atini, ali na potpuno renoviranom Olimpijskom stadionu. Novi rekorder postao je Jamajčanin Asafa Pauel najavivši eru dominacije sprintera sa Jamajke.

Pauel je još dva puta izjednačavao svoj svetski rekord (9,77), a prošle godine eksplodirao je Jusein Bolt i u tri trke – u Njujorku (9,72) i Pekingu (9, 69) i jučerašnjom u Berlinu tu dominaciju pretvorio u strahovladu...

-----------------------------------------------------------

Ljudske mogućnosti iskorišćene 99 odsto...

Prošle godine, uoči Olimpijskih igara u Pekingu Francuski institut za biomedicinska istraživanja u sportu, objavio je rezultate istraživanja svojih stručnjaka koji su analizirali oko 3.500 svetskih rekorda postignutih u atletici, plivanju, biciklizmu i dizanju tegova od 1896. godine i Prvih Olimpijskih igara u Atini.

Zaključak je, uprošćeno rečeno, da su sportisti u većini sportova i disciplina „utrošili” čak 99 odsto ljudskih mogućnosti, a u nekima i 99,7 odsto.

(/slika2)Trend napretka svetskih rekorda bio je osamdesetih godina prošlog veka i njihovim krajem je potpuno opao i, mada to nigde nije rečeno, lako ga je povezati sa „perestrojkom”, slomom hladnog rata koji se jednako žestoko, kao u politici, vodio i u sportu, rušenjem Berlinskog zida i padom socijalizma.

Ogromna sredstva korišćena su u zemljama istočnog bloka, pre svega u Demokratskoj Narodnoj Republici Nemačkoj, da se uz pomoć nauke u najširem smislu te reči poboljšaju sportski rezultati i taj novac nije uludo utrošen. U „kraljici sportova”, pogotovo u ženskoj konkurenciji, većina svetskih rekorda iz osamdesetih je i dalje na snazi i – teško da će iko uspeti da ih uskoro sruši. Uostalom francuski naučnici upozoravaju: ljudsko telo ne može više ni brže ni ječe ni dalje.

Jamajčanin Jusein Bolt ne misli tako, ili je u fiziološkom smislu, potpuni izuzetak, gotovo „vanzemaljac”...

Bilo kako bilo francuski naučnici smatraju da će i pre polovine ovog veka međunarodne sportske federacije morati da odrede nove kriterijume, odnosno nove mere za izražavanje svetskih rekorda. Tako oni predviđaju da bi se u sprintu, dakle u trci na 100 metara, oko 2050. godine rekordi merili u hiljaditim delovima sekunde, a ne kao danas u stotim. Maratonci bi trčali i za stotinke, dok im se danas rezultati mere u časovima, minutima i sekundama. U bacanjima i skokovima prešlo bi se na milimetre (mikroni zasad ne dolaze u obzir), a dizačima tegova veliki značaj mogao bi da ima svaki gram...

Naravno, postoje mogućnosti da se rezultati unaprede, čak iako su ljudske mogućnosti potpuno iscrpljene. Učinili su to plivači „tehnološkim dopingom”, novim odelima koja su poslednjih godina donosila nove svetske rekorde u bezmalo svakoj trci. Međutim, FINA ih je nedavno ukinula i naredne sezone plivači će morati da se uzdaju samo u se i u svoje kljuse, pa makar čekali na nove rekorde dok se ne uvede i treća decimala u merenju rezultata.

Živko Baljkas