SREĆNA NOVA 1969!

Čitam novine ovih dana, pa u njima nalazim da su radnici „Trudbenika” blokirali tramvajske šine tražeći isplatu svojih zarada. Radi se o preduzeću koje praktično više ne postoji, budući da je njegova imovina prodata privatnom građevinskom preduzeću „Montera”.

Pa čitam da predsednik sindikata „Petrohemije” navodi umerene štrajkačke zahteve „da nema uvođenja stečaja, da se odustane od otpuštanja 852 zaposlena i da se smeni generalni direktor”. Ukoliko se prihvate ti zahtevi, nema štrajka, u suprotnom eto njih u Nemanjinoj ulici, odmah do malinara.

Radnici „Ikarbusa” traže „poništenje ugovora o privatizaciji tog preduzeća, tj. o prodaji akcija firmi „Avtodel-servis” iz Rusije. Jeste, kaže predsednik sindikata da su ostala još tri meseca do roka za ispunjenje ugovara, ali čovek čvrsto veruje da te obaveze neće biti ispunjenje, pa sindikat traži „poništenje” ugovora sad i ovde.

Radnici „Zastave elektro” došli su Beograd, a predsednik njihovog štrajkačkog odbora kaže da će ispred Agencije za privatizaciju ostati dok „problemi radnika ne budu rešeni”. Zašto ispred Agencije za privatizaciju? Zato što je ovo preduzeće privatizovano aukcijom. Problem je što je to obavljeno još u februaru 2006. godine, što znači da agencija više nije nadležna ni za šta u pogledu ovog preduzeća, a ponajmanje za „probleme radnika”.

Pod velikim naslovom „Privatizacija ’Budimke’ bez efekata” izveštač navodi da su radnici doneli odluku da se smeni direktor koga su na to mesto, naravno, postavili vlasnici tog preduzeća! I ne samo to, nego radnici su „doneli odluku” da se „novom privatizacijom dođe do vlasnika koji će znati da iskoristi potencijal ove fabrike, koja je svojim proizvodima bila prisutna na svetskom tržištu”.

Da li se radi o tome da je „vruća radnička jesen” koju najavljuju gotovo svi mediji, započela već tokom leta? Meni se čini da se radi o povratku samoupravljanja, odnosno pokušaju njegovog obnavljanja. Kroz sve ove zahteve, provlači se ideja da su upravo radnici ti koji žele dobro firmi, da su jedino oni sposobni da svojom dobrom voljom i poslovnim znanjem izvedu firmu iz krize, a da su novi privatni vlasnici jednostavno pljačkaši imovine firme koju su kupili po „bagatelnim” cenama.

Nemam ništa protiv da neko razmišlja na taj način i da to iskazuje, jedino su mi malo čudni štrajkovi kao način izražavanja sopstvenih političkih i ekonomskih koncepcija, ali to nije bitno. Jedino je bitno kako se prema tome odnosi vlada. Uglavnom se ćuti. Neki su na odmoru, neki kao da su na odmoru (od početka mandata), a jedino se ističe Rasim Ljajić. „Mi imamo oko 23 odsto neuspešnih privatizacija, odnosno raskinutih ugovora, što ne znači da su sve ostale privatizacije uspešne. To je jedan od osnovnih razloga za današnje stanje u zemlji koje je obeleženo štrajkovima i protestima radnika.”

Nije ova izjava loša sa stanovišta dodvoravanja onima koji treba da podrže novog političkog lidera socijaldemokratske orijentacije, novog radničkog tribuna, ipak izuzetno je ozbiljno to što jedan ministar u vladi smatra da osnovni uzrok svih problema treba tražiti u privatizaciji. Da li to znači da vlada odustaje od privatizacije i da će započeti masovni „povraćaj u prethodno stanje”? Dok g. Ljajić priča, ostali ćute. Izvinjavam se, neki i rade.

Tako, na primer, prodaja Beogradskog sajma proglašena je neuspešnom. Zašto? Zato što je tenderska komisija posle uvida u jedinu ponudu koja je podneta obavestila zainteresovani konzorcijum (koji je ponudio 1,8 milion evra) da je minimalna prihvatljiva cena 40 miliona. I budući da ih je konzorcijum obavestio da nije zainteresovan za tako nešto i da je bilo bolje da su tu početnu cenu stavili u uslove tendera (slažem se), nadležni iz ministarstva kažu da neće biti privatizacije nego će se pristupiti „podržavljenju”. A direktor Beogradskog sajma smatra da je ključno da „sajam nastavi uspešno da posluje. To je moguće i bez privatnog kapitala”. Pa zašto ste ga onda privatizovali? Da biste ga posle nacionalizovali? E, pa u ozbiljnim državama to se radilo tako što se donese zakon o nacionalizaciji, pa je onda svakom jasno šta se dešava i svoje ponašanje može da prilagodi novonastaloj situaciji – pa može i da ode ukoliko preskoči bodljikavu žicu i u celosti pretrči minsko polje.

Bez obzira na to da li će se doneti takav zakon ili ne, Srbija klizi u svoju prošlost, koja se, naravno, ponavlja kao farsa. Upravo traje šezdesetosmaška pobuna levičara, tako da se, kako vidim, spremamo za doček nove 1969. godine.