Iskoristiti tuđa iskustva

Poslednjih meseci svedoci smo talasa protestazaposlenih, demonstracija i štrajkova usmerenih protiv teškog stanja u kome se nalaze zaposleni zbog neisplaćenih dohodaka, doprinosa, otpuštanja i zatvaranja proizvodnih pogona. Ovi protesti prelaze granice fabričkih hala, prelivaju se na ulice i poprimaju neuobičajene oblike kao što su štrajkovi glađu. Protesti i zahtevi su po pravilu usmereni ka vladi i lokalnim organima vlasti.

U situaciji kada je vlada, zbog stanja u privredi i drugim delatnostima, prinuđena da preduzima nepopularne mere, koje su često usmerene na neposredne interese zaposlenih, kao što su zamrzavanje ili čak smanjenje dohodaka i penzija, zabranu zapošljavanja, revolt je delom s pravom usmeren ka vladi. Neke od mera vlade i njenih organa su i dovele do nepovoljnih posledica (neuspešno, pa i nezakonito sprovedene privatizacije npr.), a druge su usvajane s dosta improvizacija radi gašenja požara („popunjavanje rupa” u budžetu). U oba slučaja odluke se donose bez ikakvog konsultovanja onih koji su najzainteresovaniji za ishod preduzetih mera, a to su predstavnici rada i kapitala, tj. sindikati i poslodavci.

U većem broju slučajeva protesti i zahtevi su, međutim, upućeni na pogrešnu adresu, pošto država samo kad je neposredni poslodavac ima ingerencije u oblasti utvrđivanja uslova rada i zapošljavanja. Po pravilu,ovi uslovi se utvrđuju putem procesa kolektivnog pregovaranja između sindikata i poslodavaca, a samo izuzetno i to u kraćem roku, država može, u situacijama poremećenih tržišnih mehanizama, recesije i krize ili u ratnim uslovima, da privremeno suspenduje kolektivno pregovaranje.

Iskustva iz drugih zemalja razvijenih tržišnih privreda pokazuju da je u takvim uslovima, ali i u periodima kada se donose programi i planovi za unapređenje i razvoj privrede, najbolji put da se izbegnu ili ublaže drastične konfrontacije između rada i kapitala, socijalni dijalog, odnosno saradnja između poslodavaca, sindikata i države. Različita tripartitna tela,koja su uglavnom savetodavnog karaktera, postoje u svim zemljama Zapadne Evrope, formiraju se radi ostvarenja ekonomskih i socijalnih ciljeva i rešavanja problema s kojima se privrede u datim zemljama suočavaju, da bi uskladili svoje posebne interese.

Dogovorima su obično predviđeneglobalne smernice za regulisanje pitanja kretanja plata, cena, poreza, mera za pospešivanje zaposlenosti, odnosno suzbijanje nezaposlenosti, pitanja obrazovanja, prekvalifikacije radne snage, smanjenja radnog vremena, fleksibilne organizacije rada i drugo. Bez obzira na ovlašćenja (konsultativna ili pregovaračka),ova tripartitna saradnja je jedan od instrumenata za usklađivanje interesa i uspostavljanje „socijalne kontrole” nad promenama. Takav tripartizam nema karakter direktnog (ili direktivnog) mešanja u proces odlučivanja između sindikata i poslodavaca, a pogotovu nema karakter „zamene” za kolektivno pregovaranje.

Mi se upravo nalazimo u situaciji koja nameće aktiviranje trajnog, institucionalnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga. U sadašnjem stanju ekonomske i svekolike krize, velikog siromaštva brojnih slojeva stanovništva, socijalni dijalog mora da bude sastavni deo napora da zemlja iziđe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika i nekontrolisanog socijalnog nezadovoljstva.

Glavni instrument za takav dijalog postoji – Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije, u kome su zastupljeni predstavnici vlade, reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca. Takva tripartitna tela postoje i na nivou lokalne samouprave. Ovakvi oblici saradnje moraju postati mesto za iskazivanje stanovišta i konkretnih opredeljenja zainteresovanih strana, za utvrđivanje zajedničkih interesa i razlika, za sužavanje mogućnosti sukobljavanja, stvaranje međusobnog poverenja i rešavanje nagomilanih problema. Dijalog treba obnoviti odmah, ne čekati vruću jesen ili zimu.

*Profesor Beogradskog univerziteta i naučni savetnik