Život pun odricanja

Kada roditelji odluče da će im dete postati teniser moraju biti svesni da su doneli veoma tešku odluku. Ona je teška, između ostalog, i zato što tenis i škola teško idu zajedno, pa se roditelji neretko odlučuju da dete ispišu iz škole. A nikad se ne zna da li će ono zaista uspeti u tom sportu, pa se može desiti i da ne završi školu i da ne postane teniser. Već samo to je jedna vrsta odricanja koja ih očekuje, i to odricanje i od zdravog razuma, jer se neki kockaju i životom svog deteta i svojim životom.

Kasnije, kada dete počne da se ozbiljnije bavi time, počinje odricanje i od mnogih drugih zadovoljstava – ne idete na odmore, morate da plaćate trenere, teniske škole… Dete se odriče najpre igranja, a kasnije nekih žureva, večernjih izlazaka, druženja sa vršnjacima. Kada dete napuni 13, 14 godina, roditelji počinju stalnu jurnjavu za parama, sponzorima, stalno su na paklenim mukama da nađu novac da dete negde otputuje, da plate trenera. Sve u svemu, to su zaista velika odricanja i roditelja i deteta bez ikakve garancije da će dete uspeti da postane vrhunski teniser. Naravno, ukoliko u tome uspe, to se sve na neki način nadoknadi, ali jedan deo života ste sigurno izgubili.

U slučaju naših tenisera Novaka, Jelene, Tipsarevića ili Troickog sav trud se isplatio, ali često se dešava i da neko sve to uradi i da negde u 18, 19 godini shvati da su sva odricanja bila uzaludna jer nema rezultata.

Roditeljima naših tenisera mnogo je teže nego roditeljima u nekim bogatijim zemljama. U državama, u kojima postoji duga teniska tradicija, poput Francuske ili Nemačke, uslovi za rad su neuporedivi sa našim. Tamo postoji veliki broj terena, kampova, trenera, saveza i organizacija. Mi sve to, naravno, nemamo, zbog čega roditelji naše dece rizikuju da prodaju kuće, stanove da bi deca igrala tenis. I nažalost, neretko se dogodi da dete ne postane teniser, a da oni ostanu bez ičega.

Svi naši teniseri su, da bi stigli tamo gde su sada, morali da se snalaze kako je ko mogao. Naš teniski savez obezbeđuje novac za reprezentativne susrete i za neke juniorske turnire, ali ne i za takmičenja u seniorskoj konkurenciji. Đokovići su, koliko znam, prodali neki restorančić koji su imali na Zlatiboru, pa su onda nalazili i sponzore. Sav novac koji imate nedovoljan je kada dođe do toga da dete počne da igra na velikim turnirima. U tom trenutku vam treba od 150.000 do 200.000 dolara za godinu dana, što ne može da podnese nijedan teniski savez. Avionske karte, treneri, hoteli za dvadesetak turnira godišnje, sve je to izuzetno skupo. Troškovi su mnogo veći ako nemate sponzora za rekvizite. Zato mnogi odlaze i u inostranstvo i tako rešavaju svoju egzistenciju. Monika Seleš je, recimo, otišla kao devojčica u Ameriku u koledž i tamo su je primetili.

Zbog svega ovoga hteo bih da poručim roditeljima da dobro procene i da se ozbiljno posavetuju sa stručnjacima kada odlučuju o tome da li će im se dete baviti tenisom, da ne idu grlom u jagode i da ne prave greške. Njihove odluke umeju da budu i nerazumne, jer ponekad preko dece žele da ostvare nešto što u čemu sami nisu uspeli. Ako je dete jako talentovano i želi baš taj sport može da se nagovesti da će biti uspeha, ali često se dešava da roditelji insistiraju na tome da se dete bavi tenisom, a da, recimo, ne mogu da vide da dete nema osećaj za loptu. Možda bi ono bilo dobar plivač, a roditelji uporno hoće da postane Federer ili Jelena Janković. Ako dete postigne neki mali početni uspeh na nekom turniru onda su još više ubeđeni u svoju odluku, a kada konačno shvate da od vrhunskih rezultata nema ništa onda pokušavaju da dete bude trener ili nešto slično, a zapravo su ga možda sprečili da postane slikar ili pijanista.

Neko je spreman da prihvati kada im se kaže da dete nema talenta, neko se naljuti. U tim iluzijama ih, nažalost, često ohrabruju i neki treneri koji hoće da im uzmu pare i koji im govore da je dete veliki talenat, ali da treba da prođe vreme da se iskaže. A onda prođe i vreme i ostanu bez para.

*teniski stručnjak