Uživo s Madonom

KULTURNA FABRIKA KRAJA 20.
I POČETKA 21. VEKA
Početak ove priče leži u legendarnoj odluci mlade plesačice francusko-italijanskog porekla iz Bej Sitija, Mičigen, SAD, rođene kao Madona Luiza Čikone, da sebi da umetničko ime (prstom sudbine deo njenog sopstvenog imena) za koje su svi čuli, i koje nikoga neće ostaviti ravnodušnim: Madonna.

Prema istoričaru religije Mirči Elijadeu, moderni zapadni svet ušao je u poslednju etapu desakralizacije: to je proces koji odlikuje savršeno prerušavanje ’svetog’, tačnije, njegovo poistovećivanje sa ’profanim’.

Od samog početka karijere, Madonino javno pojavljivanje uključivalo je verske simbole i motive, a njeno vešto osmišljeno koketiranje sa postulatima katoličanstva i građanske hipokrizije dovodilo ju je u žižu javne rasprave, rezultirajući povremeno osudama Vatikana ali i drugih verskih zajednica.

U korenu njenog uspeha, kao i ovakvih kontroverzi, leži jednostavna dihotomija između greha i uživanja, seksualnog zadovoljstva i prokreacije kao dužnosti, koja obeležava hrišćanstvo (a dotiče se u velikoj meri i drugih svetskih konfesija).

Drugi njen studijski album, „Kao devica” (1984), sa jasnom aluzijom na devicu Mariju, ali i na tabu gubljenja devojačke nevinosti, pokrenuo je pomenutu glavnu intrigu verske podobnosti putem jednostavne ispovesti devojke koja (kroz aluziju) uživa u seksualnom činu kao da joj je prvi put. Izvođenje ove pesme na prvoj dodeli Em-Ti-Vi nagrada za muzički video smatra se jednim od ključnih momenata u istoriji ove globalne muzičke TV stanice.

Genijalno osmišljen sportski-seksi imidž pevačice, koji je uključivao i velike hrišćanske krstove (kakve će devedesetih godina prošlog veka u Srbiji, u drugačijem kontekstu, nositi Ceca) modnog kreatora Maripola, koji je prema zlim jezicima Madona dobrim delom „ukrala” od glamurozne pankerke Sindi Loper, otelovio je ovu fundamentalnu dijalektiku između konzervativizma, kao stuba dotadašnjeg društvenog poretka, i liberalne robne potrošnje.

Filozofiju materijalizma i imidž „kučke koja traži pare i zadovoljstvo” daleko plošnije elaborirao je hit-singl „Materijalistička devojka” (1985), sa videom u retro-stilu.

Iz ovog perioda datira i izvanredna muzička komedija „Očajnički tražeći Suzanu” (1985), koja je namenski promovisala Madonu kao veliku zvezdu, iako ona sama nije igrala glavnu ulogu.

Veoma dobro prihvaćen od kritike, ovaj film zadržava visok nivo prirodnosti i deluje emancipatorno u socijalnom i feminističkom smislu. Prema teoretičaru Džonu Fisku, on prikazuje potkulturni stil glavnih junakinja, pre svega same Madone, kao dragoceno sredstvo nalaženja i iskazivanja sopstvene subjektivnosti.

Film nudi retko viđenu iskrenu veru i dokumentovani iskaz o značaju i vrednosti popularnog. Svakako najveću i do danas neprevaziđenu kontroverzu u pogledu odnosa vere i liberalizma predstavlja Madonina pesma i, pre svega, video-spot za pesmu „Kao molitva”, naslovnu numeru sa istoimenog albuma (1989.).

U najprovokativnijem delu ovog spota, Madona u crkvi vodi ljubav sa oživljenom figurom raspetog Hrista, koji je (gotovo nag, svakako) Afroamerikanac, tj. crnac. Spot je takođe uključio mnogo katoličkih simbola kao što su stigmate i goreći krstovi. Uprkos ili zahvaljujući tome, album je prodat u sedam miliona kopija, od čega samo u SAD u četiri miliona.

Praktično nijedan problem politika identiteta unutar zapadne političke korektnosti i/ili diskriminacije nije mimoišao sadržaje Madoninih pesama, spotova i fotografija.

Međutim, budući da se dešava u okvirima strogo kontrolisane globalne muzičke industrije, njena pobuna uvek ostaje unutar granica liberalnog kapitalističkog poretka, u krajnjoj liniji održavajući status kvo nakon što se svi problemi i razlike iznesu na videlo.

Stoga je Madonina celokupna karijera pravi izraz tzv. društva hegemonije (Gramši), u kome, uprkos opresiji i eksploataciji, postoji visok nivo konsenzusa između podređenih grupa i klasa i vladajućih struktura moći, u kome se konflikti ublažavaju i, putem pregovora, delimično i sukcesivno rešavaju (Džon Stori, 2003).

Ali ne treba zaboraviti da zvezda kao Madona za nas figurira poput savršenog bića, roditeljske i majčinske figure, pa čak i „božanstva”: u odnosu na takve ličnosti često imamo nerealna očekivanja.

Druga važna tačka koju treba uzeti u obzir kada se pokreće kritika Madone jeste mizoginija: ono što se lako oprašta muškarcima mnogo drastičnije se zamera i ostaje gotovo neoprostivo kada je reč o ženi. Pogotovo tako moćnoj ženi koja prkosi patrijarhatu, kao što to čini Madona.

Od svog fenomenalnog uspona osamdesetih godina prošlog veka postala je i predmetom akademskih izučavanja u kontekstu feminizma i postmodernizma, rasnih i verskih pitanja i prava seksualnih manjina.

Značaj Madone za feministički pokret ne iscrpljuje se u pitanjima seksualnosti. Ona pre svega jeste živi pokazatelj ostvarene ženske individualnosti, kreativne moći i talenta, samostalnosti i samopoštovanja, i u tom smislu može poslužiti kao uzor mnogim ženama. Madona je takođe dosta učinila na promovisanju gej i LGBT prava, kao i na smanjenju diskriminacije i pomoći obolelima od AIDS-a i drugim ugroženim grupama.

Madona (i vrhunski umetnički timovi koji su, zajedno sa njom, kreirali njenu estradnu personu) istovremeno je upijala najkvalitetnije umetničke impulse vremena i uticala na savremenu umetnost.

Mnoge teoretičarke vide Madonu kao ikoničku figuru postmoderne kulture. Tokom karijere ona je kombinovala više muzičkih stilova i promenila niz imidža i emocionalnih raspoloženja, koji svi čine deo njene složene javne ličnosti, ali i verno odražavaju žive kulturne procese kraja 20. i početka 21. veka.

Poseban doprinos dala je umetnosti muzičkog video-spota. Njen opus predstavlja pravu kulturnu fabriku estetika, identiteta i značenja koja odlikuju sadašnji trenutak. Dolazak Madone u Beograd, nakon prošlogodišnjeg koncerta u Crnoj Gori, omogućiće domaćoj publici da se sretne sa trećom neophodnom dimenzijom ove omiljene ili makar provokativne zvezde: sa njenim živim koncertnim izvođenjem.