Šupa za četvoro

Što volim kad me probude sa „dobrim” vestima! Familija valjda zato i služi: da jedni drugima saopštavaju dokle su propali. Kad već ne mogu lepo da žive, onda se sude, razvode, dižu kredite...

– Da si se teleportovao kod mene da pišemo tužbu. Ovog puta idem do Strazbura! – zaurlala mi sestričina u devet ujutru na uvce.

– Radice, o čemu se sad radice... – pokušavam da je nasmejem, ali đavola. Ozbiljno je. Mnogo. Njen „fini” rečnik mi to kazuje.

– Onaj „osmi putnik” u dvorištu izgleda da je predao zahtev za legalizaciju šupe! Dolazi da teramo uljeza! – tresnula mi slušalicu. Postajem neurotičan: sve je više razdraženih rođaka kojima dođem kao lutka za iživljavanje na drugom kraju žice...

Kad je kupovala stan u privatnoj kući, junakinja ove epizode u beskrajnoj kozeriji o Beograđanima nije ni slutila da je bivši vlasnik šupu u dvorištu već „utopio” nekom drugom. Tešila se: ne greje se na ugalj pa joj ozidani objekat s kosim talasastim krovićem i ne treba. Bicikl i prepotopski šifonjer ionako čuva na tavanu. Uznemirila se tek kad je spazila da se, kako je rekla, „glavonja” useljava u dvadeset betonskih kvadrata. „Doveo je i ženu i klince upisao u obližnju školu. Nemaju ni vodu ni kanalizaciju, a struju mu distribucija prikačila. Za dvesta evrića ispod ruke, brojilo će da uture i u gnezdo na jablanu! U kom veku mi živimo! Gde će te šupadžije da idu u ve-ce i da kupaju žgadiju!” ofirala mi ih je Radica čim je pre tri godine provalila njihovu dramu i, kao „glavna likuša”, uskočila u sopstvenu tragikomediju.

Pijemo kafu i kroz prozor gledamo dođoše. U ovom gradu inače sa prozora može da se sazna sve o bilo kome iz susedstva, kamoli o „šupadžiji” što se s lavorom punim fekalija vrzma oko prostrtog veša.

– Na svom smo. Još malo pa domaćini. Vodu da dovučemo i stižu papiri... – čujemo dok srkućemo. Kafa mi baš gorka.

– Likušo, stavi li šećer?

– Dve kašičice žutog...

– Žuti je, kažu stručnjaci, neviđena prevara. Svi smo bili u zabludi. Dospi mi jednu belog... – pružam šoljicu. Hoću da zasladim gorčinu života. Ali nema toliko šećera.

Presavila Radica tabak, dvanaesti po redu, ja sročio, nakitio, sve, lepo, kako jeste. I lepše! Prijavu ovaj put odnela „na ruke”. U policijskoj stanici joj pojasnili da je to „bivši kolega” koji se tu „privremeno sklonio”. „Šta da se radi, gospođo, što su prošle već tri godine. I Pančevački most je podignut kao privremeni prelaz preko Dunava pa, eno, i sad znači narodu. Pre ili kasnije, to se mora rešiti”, rekao joj inspektor. „Zaraziće nas, čoveče! Izbacuju izmet lavorom u hortenzije, bazdi cela ulica! Ne mogu ni kafu da popijem na terasi!” povisila je ton ugrožena građanka. „Slučaj je za sanitarce, ne za nas. Jedino mogu da vas posavetujem: pijte kafu u sobi”, ispratio ju je dežurni.

Raspisala se Radica. To jest ja. Poslala „prvi čin” svim inspekcijama. Drugi savetovalištima. Treći – sudu. Niko nije nadležan! Zna ona da ne može da se legalizuje pomoćni objekat koji nema osnovne uslove, ali... „U zemlji čuda sve je moguće!”, rida mi često na uvce do zore. Na telefon sam stavio sunđerčić da se ne ožuljim. Dok ja čuvam ušnu školjku, Radica je na ivici „raspleta”, hoću reći ludila. Sumnja da će preko veze „padobranci” da dobiju vodu, a potom i dokumenta za topli dom. Čak su pokušali „na juriš” da prokopaju kanal do ulične cevi, ali je rođaka bacila tek procvetali kaktus na radnika sa ašovom pod njenom terasom. Zbog nastalog haosa policija je zaustavila radove, a Radica sad Evropskim sudom za ljudska prava preti opštini, gradu, državi...

Ona kune, a ja – kitim. Na pet mesta u tužbi spomenuo sam smrad i moguću epidemiju, na četiri bol i duševnu patnju, a – tek sad vidim! – na svega tri uništenu egzotičnu biljku. Da nije malo... Ma da ja to pojačam! Za svaki slučaj. Sudije u Evropi sto posto vole cveće.

Darko Kalezić