ZEMLjA ZA SAKSIJE

Da teret reformi ume da budu nepravično raspoređen i bolan više je nego jasno, ali Arapi daju primer kakva može da bude cena tvrdoglavog opiranja socijalnim, političkim i ekonomskim promenama.

Arapski svet decenijski kaska. Svestan je problema, ali je u stalnom strahu da menja svoje autokratske režime pa i ne nudi alternative. Promena, veruju, može da donese još gore stanje.

Tu je onda i religija. Verske vlasti drže kontrolu nad statusom pojedinca: umnogome određuju politički identitet, podržavaju autoritete, određuju limite ženama, ograničavaju intelektualnu podozrivost.

Za arapska društva važi pravilo kao i za sva druga: tamo gde se liderstvo prepušta verskim autoritetima teže je stvoriti savremenu državu. Problem je u tome što su kod većine Arapa lideri piloti, a islamski duhovnici kopiloti.

Na sve to i posebnost sveta islama definisana kao kismet, sudbina. Alah je nekome dao, nekome oduzeo. S tim se miri – što je dodatna kočnica promena.

Eksperti su poslednjih sedam godina, u okviru Programa UN za razvoj, istraživali razne oblasti života Arapa: od vladavina, privreda, obrazovanja, siromaštva, odnosa polova, ljudske okoline. Zaključci su nedovoljni da bi pokrenuli promene, dovoljni da UN predviđaju nastavak pogoršanja situacije u kojoj živi trista trideset miliona Arapa.

Uskraćeni za istinsku podršku svojih podanika, kraljevi, emiri, šeici ili predsednici su u stalnoj potrazi za legitimitetom. Najčešće ga obezbeđuju pretnjama, znajući da uplašen i nesiguran pojedinac pod stalnim stresom nije u stanju da se izbori za promene.

Činjenica je da su arapski režimi nisko plasirani na listama političkih sloboda, a visoko po rejtinzima korupcije. Nepotizam je učinio da se predsedničke vlasti ne razlikuju od dinastičkih. U šest država regiona zabranjene su političke stanke. Izbori su predvidljivi i manipulisani. Vanredno stanje koristi se kao opravdanje za policijsku represiju.

Najnovija istraživanja pokazuju da se pojačava cenzura Interneta pretvarajući region u jedan od najzatvorenijih na svetu. Čak 14 od 18 država Bliskog istoka i severne Afrike filtrira Internet.

Ekonomije regiona i dalje su mahom monokulturne: 70 odsto prihoda dolazi od nafte. Tokom 25 godina arapski svet je investirao 3.000 milijardi dolara na način koji nije podigao opšti standard ni stvorio nove poslove. Uprkos petro bogatstvu, zastrašujući je podatak da je bruto proizvod po stanovniku u dugom periodu od 1980. do 2004. rastao više nego skromnih pola procenta godišnje.

Kada pročitam da dvoje od petoro Arapa živi u siromaštvu i da nezaposlenost ne pada ispod 15 procenata – pomislim na Srbiju. Na silne milijarde evra koje su ovde ušle poslednjih devet godina, a mi i dalje bez autoputa, bez proizvodnje, bez zaposlenosti.

Iako je stopa rasta stanovništva nešto smanjena poslednjih godina i dalje je visoka pa je 60 odsto mlađe od 25 godina. Oko četiristo miliona Arapa, koliko će ih biti za šest godina, pojačaće pritisak na osnovne usluge, hranu i vodu koja nedostaje. U međuvremenu su pustinje progutale dve trećine arapske zemlje.

Da bi se uskladile s prirodnim rastom, arapskim zemljama je na svakih pet godina potrebno četiri miliona novih radnih mesta. Teško ostvarljivo. Sretao sam po Kairu inženjere koji voze taksi. Srećem ih i ovde. Mladi Arapi, kao i Srbi, priželjkuju inostranstvo.

Žene zaslužuju bolje mesto u kući, na poslu i u političkom životu. U siromašnijim arapskim zemljama polovina žena je nepismena.

Zašto je onda arapski svet, toliko bogat naftom, tako nazadan, da upotrebim taj grub termin?

Arapi su me uvek podsećali na decenije kolonijalizma ili na pritiske i zavere zapada. Onda bi, polutiho, govorili o svojim autokratama. Ili o imamima koji ih upozoravaju da je „neprijatelj pred vratima”.

Deo objašnjenja pripada konfliktima i ratovima koji odvlače ogromne troškove naoružanja: okupacija Palestine, intervencija u Iraku, građanski ratovi u Sudanu, Jemenu i u Somaliji. Srbija, recimo, ima najveći broj izbeglica na Balkanu, arapski svet je sa sedamnaest miliona raseljenih na prvom mestu u svetu.

Rešenja? To je uvek teži deo posla. Političari se pozivaju da uvažavaju vladavinu prava, da štite čovekovu okolinu, da diversifikuju ekonomiju, da obezbede veća prava ženama, da reformišu obrazovanje i zdravstvo. Problem je tamo, kao i ovde, što dijagnoza ne vodi strateškim rešenjima.

Odakle početi s reformama kada je svaka oblast važna pa pristup mora da bude sveobuhvatan? Logično bi bilo da impuls promenama daju oni koji su na vlasti, ali vlastodršci slabo obraćaju pažnju na ozbiljne analize.

Vlast fosilizuje i odupire se promenama. Zato UN govore o „lomljivosti političkih, socijalnih, ekonomskih i ekoloških struktura regiona”, o ranjivosti na spoljne intervencije.

Možda se objašnjenje ovih ozbiljnih fenomena nazadovanja krije tamo gde se retko traži: na ulici. Toliko sam puta hodao Kairom, Damaskom ili Tripolijem i uvek se pitao zašto su ulice toliko prljave kada su arapske kuće čiste.

Zaključak se nametao sam po sebi, jer dolazim iz grada u kome su stanovi takođe uredni, ali se kroz njihove prozore izbacuje smeće, iz išaranih liftova se kradu sijalice, nema tih tek uređenih fasada ili klupa po parkovima koje će se sačuvati od vandala.

Demokratija se ne tiče samo slobodnih izbora. Tiče se obrazovanja i građenja nezavisnih institucija kao što su sudstvo i slobodni mediji. Pravi građanin ne brine samo o sebi i svom stanu, ali Arapi, kao i Srbi, ne osećaju da su vlasnici države, ulice, parka gde žive.

Država, ulica, park, ubeđeni su, pripada tamo nekim političarima, a njima je prepuštena samo okućnica. Zašto bi brinuli o nečem „tuđem” kada osećaju da se vlasnici države ne brinu o njima.

Tog „drugog”, vlasti koja oličava državu, plaše se. Nisu, kao na zapadu, ubeđeni da nešto bitno mogu da promene. Arapi vlastodršcu ne veruju zbog načina na koji drži vlast, što guši njihove slobode, što znaju da je korumpiran. (Ovde je nešto bolje, mada podsećam na rejting srpskog parlamenta.)

Kada lideri Arapa i Srba pričaju o reformama, nekako me podsećaju na ljude koji se opiru da promene zemlju u saksijama. Zaboravljajući da će, ako se predugo odlaže, cveće uvenuti a da iz stare zemlje ništa novo neće niknuti.