Vlast je slast

Vreme označeno kao demokratsko pruža, bar načelno, slobodu TV autorima da se savremenih tema late bez straha od neprijatnih posledica i bilo kakvog vida cenzure. Ni prevelika urednička predostrožnost, kako se ne bi naljutile „političke strukture” (partijski komiteti, republički organi), ni prigovori iz „centara političke moći” (kakvim su sebe nekad smatrale čak i mesne zajednice i sindikalne podružnice), ne stoje više na putu kritičkom prikazivanju stvarnosti. Pri tom izgleda da sadašnje stanje društva, zemlje, nacije... navodi TV scenariste da se u pristupu opredele za suprotstavljene krajnosti. Ili je to opora, sumorna, tragikom prenapregnuta serija Siniše Kovačevića „Gorki plodovi” ili zabavno-satirična, naglašeno komična serija Siniše Pavića „Bela lađa”.

 U tom kontekstu zanimljivo je gledati kako su se stare serije, one iz doba socijalizma, doticale „škakljivih povoda”. Iako je u osnovi dominirao blaži oblik humora, nije falilo spremnosti da se oštrije tretiraju mane samoupravljanja, privredni kriminal, zloupotrebe položaja. Jedino se nije diralo u međunacionalne odnose – baš ono što se potom ispostavilo kao kobna, za krah sistema presudno pogubna i najslabija tačka.

„Drugarica ministarka” Milana Šećerovića nastala je negde između dva pomenuta perioda, u prelaznom roku za promenu strana, odnosno vlasti. No kako je vlast večna strast i neodoljiva slast, i kako se tu ništa suštinski ne menja, bez obzira na ideologije, režime i državna uređenja, pisac se poslužio osnovnim zapletom i postavkom likova iz Nušićeve „Gospođe ministarke”. Ono što je razvio, razradio i dodao kao tipične odlike trenutka lucidno je nagovestilo u kom će se pravcu stvari dalje kretati. Pojavili su se te 1989. godine u priči (i životu, naravno) prevrtljivi politikanti, privatnici i privrednici koji mešetare uz devizu „vataj levo, vataj desno”, malo na Istok, malo na Zapad, osione gazde sportskih klubova, ucenjivači i perači novca, i još sijaset svakojakih tipova koji će se razmnožiti i bujati sve do danas.

Upriličenje koje je tekstu dao reditelj Stanko Crnobrnja seriju drži na liniji koja ne potencira komediografsko, ali ni strogi realizam jer je prožeta duhovitim lirsko-nadrealnim pasažima. Glavni glumci prihvatili su TV junake kao osobe iskrene, pomalo naivne i donekle nesnađene u okolnostima koje ih okružuju, čime izazivaju gledalačke simpatije.

Simpatično, po ko zna koji put na ekranu, deluju i „Otpisani”. Šarm istinskih šmekera, Prleta i Tihog, i njihove kompanije, nadilazi ono što bi moglo izgledati naivno u sagi o grupi beogradskih ilegalaca koji gotovo s lakoćom nadmudruju i krnje silu okupatorske fašističke ordije. U gomili filmova i serija s virtuelnim svemirskim ratovanjem, u najezdi brusvilisovskih boraca protiv svakojakih kataklizmi, prirodnih i ljudskih pošasti, „Otpisani” deluju čedno osvežavajuće. I drže se sasvim dobro u svom akcionom žanru, po zbiru elemenata koji, uz scenario, podrazumevaju kadriranje, montažu, muziku, opšti ritam i ukupnu atmosferu.