Kineski san srpskog biznisa

Toplica Spasojević, direktor ITM-a, ovih dana je u velikoj dilemi da li da prihvati poslovnu ponudu iz Kine, bez obzira na to što je strateško partnerstvo dve države dogovoreno na najvišem nivou. Iako brave za vrata, koje su nedavno od njega naručili partneri iz Azije, iz ugla krupnog biznisa deluju kao sitan posao, Spasojeviću ova ponuda da proda robu iz oblasti precizne mehanike zadaje velike glavobolje. Iskustva drugih privrednika, koji su poslovali sa ovom azijskom zemljom, pokazuju da Kinezi vrlo često imaju običaj da robu naručuju samo za probu. Odnosno, da za vrlo kratko vreme raščivijaju recept za izradu i brzo razviju masovnu proizvodnju.

Ovaj primer narudžbine brava za vrata možda najbolje odslikava trenutne trgovinske odnose Srbije i Kine i pokazuje ono što je, bez obzira na dogovore političara, kristalno jasno ovdašnjim privrednicima i ekonomistima – ne možemo mi njima da ponudimo ono što oni ne mogu da proizvedu. I to brže, jeftinije i u neuporedivo većim količinama. Zato srpski biznismeni o prodaji robe toj azijskoj zemlji mogu samo da sanjaju.

A da je to zaista tako, najbolje pokazuju brojke o spoljnotrgovinskoj razmeni u prvih šest meseci ove godine. Kinezi su nam prodali čak 100 puta više robe nego mi njima.

Prema podacima Privredne komore Srbije, u prvom polugodištu u Kinu su naši privrednici izvezli za 5,6 miliona dolara, a od njih kupili robu za 552,3 miliona dolara. Najviše smo kupovali proizvode iz oblasti tehnologije, a prodavali neke mašine, bukovinu, smrznutu malinu, rukavice i pasulj.

Prema oceni stručnjaka iz Privredne komore Srbije, gotovo je nemoguće ostvariti bolje rezultate u razmeni. Dugačak je spisak razloga zbog kojih je, realno, prodaja naše robe u Kini ograničena.

– Nedostatak para za finansiranje izvoza, nekonkurentnost cena naše robe, nepoštovanje rokova isporuke, ograničen asortiman robe, visoki transportni troškovi, smanjene mogućnosti isporuke većih količina robe samo su neki od razloga – ocenjuju u PKS.

U Kini postoji interesovanje za naše alatne mašine, saobraćajna sredstva, poljoprivredno-prehrambene proizvode, kao i crnu i obojenu metalurgiju. U PKS takođe dodaju da bi jedna od prednosti Srbije moglo da bude to što ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom, Evropskom unijom i zemljama regiona. Jer Kinezima nije problem da proizvedu robu, već ih koče neke carinske barijere.

Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da o privrednoj saradnji ne možemo ni da razgovaramo dok velike kineske firme ne dođu na srpsko tržište.

– Jedino ako oni ovde pokrenu masovnu proizvodnju, mi možemo da povećamo naš izvoz, ne samo u Kinu, već i u druge zemlje. Zbog visokih transportnih troškova nama je to sada nemoguće. Jedino ekonomijom obima, odnosno masovnom proizvodnjom se isplati prodaja robe na dalekim tržištima. Zato Mađarska, na primer, tamo može da izvozi, jer mnogo proizvodi – smatra Zdravković.

Toplica Spasojević, direktor ITM-a, bez obzira na dilemu s početka priče, smatra da kad je reč o ekonomskim odnosima politička klima može mnogo da pomogne.

– Disproporcija u razmeni jeste velika, ali taj problem imaju gotovo sve zemlje sveta sa Kinom. Mi smo za njih interesantni kao „ploveći nosač aviona” ka Evropi. Odnosno, što preko Srbije mogu lakše da dođu do drugih tržišta. Istina je da je proizvodnja tekstila, na primer, mnogo jeftinija u Kini, ali iz Srbije na mnoga tržišta ova roba može da se proda bez carinskih barijera. To njima može da znači, jer nisu oni baš svuda dobrodošli – smatra Spasojević.

Veselin Jevrosimović, prvi čovek „Komtrejda”, koji je inače prvi na listi uvoznika robe iz Kine, kaže da kada je o tehnologiji reč, mi Kinezima gotovo da nemamo šta da ponudimo.

– Farmerke u Kini, recimo, koštaju dva dolara. Ovde nema šanse da za tako male pare napravite taj proizvod. Međutim, ono u čemu smo namerili da im konkurišemo jeste takozvana zelena tehnologija. Odnosno biznis sa primesama socijalne odgovornosti u kome se vodi računa o uštedama energije. Upravo takve neke projekte i sofisticirane programske softvere namerio sam da im ponudim za desetak dana, prilikom mog sledećeg odlaska u Kinu. U tome moramo da budemo prvi – smatra Jevrosimović i dodaje da se ne boji da će Kinezi prekopirati njegove izume.

Ekonomista Aleksandar Stevanović, iz Centra za slobodno tržište, pak ističe da je „čista glupost” posmatrati sve zemlje pojedinačno i tako meriti deficit, jer svi imaju minus u robnoj razmeni sa Kinom.

– Poslove ne dogovaraju predsednici republika, već biznismeni. Tu mnogo ne pomažu strateška partnerstva. A oni koji se boje da će ih Kinezi iskopirati, možda treba sebi da priznaju da su oni mnogo bolji i jeftiniji od njih – kaže po običaju liberalan u svojim stavovima Stevanović.

Anica Nikolić