Ništa bez stadionske „groznice"

Svetska mega zvezda Madona večeras će, prvi put u karijeri, nastupiti u Beogradu. Očekuje se da će na Ušću koncert kraljice popa ispratiti četrdesetak hiljada ljudi. Malo je, međutim, danas muzičkih zvezda koje mogu da privuku ovoliki broj posetilaca. Nedavno je i irski sastav U2 održao dva koncerta na londonskom stadionu Vembli u okviru svetske turneje „360 stepeni”. Već sa prvim nastupom postavili su rekord u posećenosti čuvenog stadiona. Svirci je prisustvovalo 88.000 ljudi, a verovatno bi bilo još publike da masivna konstrukcija bine, koja je koštala između 15 i 20 miliona funti, nije zauzela dosta mesta.

Prethodni rekord držao je Rod Stjuart, čijem je koncertu, na starom Vembliju, 1995. godine prisustvovalo 83.000 posetilaca. Iako su postavili rekord po posećenosti, članovi sastava U2 ipak nisu rekorderi po broju nastupa na Vembliju. Taj rekord drži, ko drugi do, Majkl Džekson koji je čak 15 puta nastupao na ovom legendarnom mestu. „Rolingstonsi” imaju tri nastupa manje od Džeksona, dok je Madona devet puta održala koncerte na londonskom stadionu, poslednji put prošlog leta. U2, sa ova dva nastupa, u biografiji imaju zabeleženih deset koncerata.

Nik Hornbi je devedesetih pisao o „stadionskoj groznici”, a koliko je sada prisutna, bar u svetu muzike, pitanje je. Za razliku od gore pomenutih imena, danas u popularnoj muzici više nema toliko izvođača ili grupa koje, bez problema, mogu da napune stadione širom sveta i priušte publici nezaboravan doživljaj. Pored njih sinonimi stadionskog roka su AC/DC, Brus Springstin, „Bon Džovi”, „Red hot čili pepers”, nekada su to bili „Dajer strejts”, „Kvin”, „Polis”, „Kis”, „Van Hejlen”…

Čak i one, bar u poslednjih nekoliko godina, najpopularnije muzičke zvezde teško se mogu pohvaliti činjenicom da sviraju pred desetinama hiljada ljudi na velikim stadionima. Za njih su više rezervisane dvorane, čiji su kapaciteti dvadesetak hiljada posetilaca. Slično je i kod nas i tek nekoliko imena može se pohvaliti da je napunilo ovdašnje stadione. To su, pre svega, Zdravko Čolić, koji je čak tri puta punio Marakanu, Lepa Brena koja je nastupala pred punim stadionima u Rumuniji i Bugarskoj, ili Svetlana Ražnatović kojoj je jednom pošlo za rukom da peva pred punim stadionom Crvene zvezde.

Iako nisu stadionski koncerti, moraju se pomenuti nastupi sastava „Bijelo dugme”. Najpre onaj čuveni kod Hajdučke česme u leto 1977. godine, kome je prisustvovalo gotovo 100.000 ljudi i koji su neki nazivali „srpskim Vudstokom”. A tridesetak godina kasnije, tačnije 28. juna 2005. godine, sastav se ponovo okupio i odsvirao tri oproštajna koncerta, od kojih je jedan bio i na beogradskom Hipodromu. Ovaj nastup, koji je izazvao lavinu nezadovoljstva zbog lošeg ozvučenja, ostaće zabeležen kao jedan od najmasovnijih „skupova” u Beogradu, kome je prisustvovalo skoro 200.000 ljudi.

Od „Bitlsa” preko „Led cepelina” do U2, svirke na otvorenom su godinama unazad postale tehnološka čuda, pravi teatarski spektakli, ali sa visokim cenama karata koje dostojno pariraju pruženom ugođaju. Bi-Bi-Si je nedavno izabrao nekoliko događaja koji su bili ključni za evoluciju stadionskog roka.

Najpre se treba setiti „Bitlsa” i njihovog koncerta na „Shea” stadionu u Njujorku 15. avgusta 1965. godine. Fantastična četvorka iz Liverpula ušla je u istoriju kao prvi bend koji je imao stadionsku svirku. Vriska više od 55.000 ljudi bila je toliko glasna da su članovi benda sebe jedva čuli u domu „Metsa”, bejzbol tima. Bina se nalazila u centru igrališta, a nekih 2.000 pripadnika obezbeđenja na sve načine pokušavalo je da zauzda fanove. Iako je sama scena, kao i zvučna slika, bila vrlo siromašna, to nije smetalo obožavaocima „Bitlsa”, jer oni i nisu došli zbog muzike, već da vide Lenona, Makartnija, Harisona i Stara.

Četrnaest godina kasnije Britanci „Led cepelin” održali su dva velika koncerta u Londonu. Ali, 1973. godine imali su prvu stadionsku turneju po SAD. Posle šest godina vratili su se u Veliku Britaniju da bi održali dva koncerta na „Knebworth House” kojima je prisustvovalo između 200.000 i 400.000 ljudi. Tada je, prvi put, korišćena tehnologija velikih ekrana u dnu scene.

A 1981. godine „Dženezis” su krenuli na „Abacab” turneju. Na tim koncertima prvi put su viđena pokretna scenska svetla. Do tog momenta korišćena su statična svetla, a odjednom je publika videla šou sa laserskim snopovima. Danas se bez toga ne može i zato je uticaj „Dženezisa” nemerljiv.

Iako je Dejvid Bouvi na različitim turnejama pokazao da je pionir umetnosti performansa, kombinujući rok sa teatrom, kostimima i koreografijom, turneja „Glass Spider” iz 1987. godine predstavljala je nešto posebno. Turneja koju je videlo tri miliona ljudi, počela je na stadionu Fejenorda u Roterdamu i bila je kulminacija njegove mašte. Po mišljenju Vilija Vilijamsa, scenskog dizajnera koji je dugo sarađivao sa U2, ta turneja, svojevrsni spoj rokenrola i Brodveja, bila je prekretnica i omogućila današnjim zvezdama da njihovi koncertni pohodi na svet izgledaju spektakularno.

„Rolingstonsi” su 1989. i 1990. godine bili na turneji „Steel Wheels”. Bend je nastupao na futuristički osmišljenoj osmospratnoj metalnoj strukturi. Sa tom turnejom srušili su rekord po zaradi, koja je samo u SAD i Kanadi iznosila stotinu miliona dolara. Vilijams smatra da je sa „kolosalnom binom” i karta za takav šou morala da bude visoka, dok su do tada rok koncerti bili jeftina zabava.

Za kraj, opet U2, koji su 1992. godine krenuli na turneju „Zoo TV”. Sa ovim pohodom na svet oni su rok spektakle podigli na viši nivo. Publika je bila „bombardovana” sa tri tuceta video skrinova na kojima su prikazivane slike i poruke, a Bono Voks je koristio daljinski upravljač da menja sliku na satelitskim kanalima. I 11 trabanta visilo je iznad scene, a po mnogima, ovom turnejom promenjen je način korišćenja video prezentacije na rok koncertima.

Jelena Koprivica