Nema se, može se

„Ma ljudi , je li to moguće”, uskliknuo bi poznati sportski reporter. U opštoj dodekafoniji žalopojki nad krizom, evo i malo optimizma. Jedna grupa odvažnih usudila se da napravi , usred osiromašene Srbije, glamurozni, međunarodni pozorišni festival.

Na upravo završenom prvom festivalu „Tvrđava teatar” ambijentalnog pozorišta na dvoru despota Đurađa Brankovića iz 15. veka, zabeležena je poseta, ni u snu sanjana: oko 20.000 gledalaca , u deset dana! Iskusna Branislava Liješević, umetnički direktor i selektor, koja je sedamnaest godina vodila Budva grad teatar, kaže da su očekivali najviše 400 gledalaca na nekoj predstavi, a dogodilo se da Mali grad, nekadašnji dvor u kojem nije nikad bilo više od dvadeset dvorana, nije mogao da primi reke gledalaca čiji je broj premašivao hiljadu ljudi. Dušegupka u tvrđavi, gledaoci pod kišobranima za vreme (pobedničke) predstave iz Nemačke „Odiseja” Teatra Titanik na prostoru Velikog grada. Deset dana svetkovine uprkos svemu, u inat krizi !

Pišem ove redove upravo zbog onog zrna toliko neophodnog optimizma i pouzdanja, ali i tačne konstatacije Vide Ognjenović, predsednice Upravnog odbora, da za sve ove godine i ne pamti da je kultura ikad bila izvan finansijske ili neke druge krize. Ideja je rođena prošlog avgusta, baš tu, na zidinama. Njih troje, Vida Ognjenović, Slobodan Šuljagić, urednik u Televiziji „Pink”, i gradonačelnik Predrag Umičević, šetali su prostorom velelepne, najveće ravničarske tvrđave u Evropi, na samoj obali Dunava, sa fantastičnom akustikom kao u sinagogi. Gospođa Ognjenović je, glasno razmišljajući, rekla da je Budva grad teatar sada u drugoj državi, a Srbija nema festival ambijentalnog teatra. Mogao bi da bude baš ovde, predložila je. Gradonačelnik Umičević , inače rođeni Smederevac, odmah je reagovao. Zna da i istorija obavezuje na to, budući da su na despotovom dvoru pre 560 godina gostovale putujuće pozorišne trupe sa raznih strana sveta.

Brzo se krenulo u realizaciju festivala. Od finansijske nule. Za putovanja po svetu para nije bilo. Uporna gospođa Liješević, bivša prva dama budvanskog festivala, sa svog privatnog, kućnog telefona je zvala prijatelje po svetu, slala im mejlove ... Ne žali se, kaže, jer je navikla na to pošto je i za budvanski festival davala čak i delove svog kućnog nameštaja kad je zafalilo! Za smederevski festival napravila je atraktivnu selekciju od deset stranih predstava, iz Nemačke i daleke Australije, iz Srbije , gradova Niša, Kruševca, Novog Sada i Beograda , najzad iz grada domaćina koji ima svoj teatar PATOS. Oni su premijerno izveli „Grad”, komad Marine Milivojević-Mađarov, Rumuni su održavali pozorišne radionice , priređena je izložba fotografija, promocija nekoliko knjiga i časopisa TFT. Stranci, oduševljeni neverovatno uzbudljivim prostorom tvrđave, najavili su lepu kulturnu promociju Srbije, ambasadori su obećali podršku svojih zemalja, a gospođa Liješević je rekla da je već dobila ponude četiri međunarodna festivala za koprodukciju.

Problemi su rešavani „u hodu”, rekao je direktor festivala Dragoljub Martić. Tako je uvažen i predlog novinara s prve konferencije za medije da nagrada bude ne samo plaketa već i novčani iznos! Nije zanemarljiv, svakome po 50.000 dinara. Od iduće godine, neće biti vraćanja prekobrojne publike, mesta će biti numerisana, a naplaćivaće se ulaznice . Na festival će se stizati, ako se ostvari ideja gradonačelnika, ne samo autobusima nego i Dunavom, brodovima , ali i vozom „Romantika”, jer je već postignut dogovor sa Železnicama Srbije.

Ako se, možda, nekome učini da je ovo prekobrojni festival u zemlji Srbiji, budući da u gradu Smederevu postoji lepeza kulturnih manifestacija i festivala: Međunarodni festival poezije Smederevska pesnička jesen, Međunarodna likovna kolonija „Grafika”, pozorišni festival „Nušićevi dani”, Bijenale likovnih i primenjenih umetnosti, Multimedijalni festival „Patosoffiranje’’ i višedecenijski popularna „Smederevska jesen” u septembru, interesovanje publike i medijska pažnja za ovaj novorođeni bili su van svih očekivanja.

Najzad, ono što svi pitaju u ovo vreme stezanja kaiša: koliko sve to košta? Odgovor je: nešto preko deset miliona dinara, a u decembru se očekuju i pare od Uneska. „Ovih dana sve troškove ćemo objaviti na internet-sajtu . Neka vide i razni „perači para da može da se radi i na drugačiji način”, kaže gradonačelnik. Naravno, zadovoljan.

Otuda i ona naša s početka , nema se – može se ! Samo kad se hoće.

*novinar