Mudri prijatelj

Stare drugare smo odbacili, izogovarali ih da se dodvorimo novima, ali nas novo društvo još ne prihvata. Srbija u poslednje vreme uči da starim prijateljima ipak ne treba reći „zbogom” čak ni kada se pojave bolji.

Peking je četvrti stub srpske spoljne politike, rekao je predsednik Boris Tadić tokom juče završene posete najmnogoljudnijoj zemlji. Kina je postala naš „strateški partner”, ekonomska sila koja će ulagati u srpsku privredu.

Tadićeva izjava se mnogo komentariše ovih dana, ali nije on prvi koji se dosetio da osim SAD i EU postoje još neki, nama odranije poznati akteri međunarodnih odnosa.

Srbija, usamljena u devedesetim prošlog veka, početkom novog milenijuma kao da se stidela socijalističke i nesvrstane prošlosti govoreći da su samo Vašington i Brisel svetski igrači. Taj stav počeli smo da menjamo prošle godine, kada su prištinsku nezavisnost priznale SAD i najveći deo Evrope.

Ruska podrška oko Kosova naterala nas je da se okrenemo Moskvi, koja je, naravno, postala „stub naše spoljne politike”.

Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u julu prošle godine u fokus je vratio Pokret nesvrstanih. Ministar se pojavio na 15. ministarskoj konferenciji ovog pokreta u Iranu. Molio je članice da u Generalnoj skupštini UN glasaju za srpsku inicijativu da od Međunarodnog suda pravde zatraži ocenu o tome da li je odvajanje Kosova od Srbije u skladu sa međunarodnim pravom.

Jeremić se u Teheranu osećao „kao ponovo kod kuće” u društvu „starih prijatelja” i uopšte toliko je nahvalio nesvrstane da su u Srbiji mnogi počeli da se plaše novih stranputica naše spoljne politike.

Diplomate nam od tada stalno objašnjavaju da smo mi Evropa i da nećemo tražiti članstvo u Pokretu nesvrstanih, ali da s njima treba trgovati. Možda bi oni, pre nego bogati zapadnjaci, kupovali ne baš najkonkurentniju srpsku robu. Tadić je otišao i korak dalje predloživši prošlog meseca na skupu nesvrstanih u Šarm el Šeiku da se samit 2011, kada se slavi pola veka pokreta, održi u Beogradu.

Kritičari ove spoljne politike tvrde da je ona konfuzna, da bezglavo ide na jednu, drugu, treću stranu, i da se okreće Istoku, jer ne može da zadovolji zahteve Zapada. Podsećaju da je naš najveći trgovinski partner Brisel i da bi Srbiji bilo bolje da požuri ka EU umesto što se petlja da kao zemlja posmatrač bude domaćin samitu nesvrstanih.

Obnavljanje drugarstva sa odbačenim prijateljem, ipak, ne znači da njegov rođendan treba da slavite u svom stanu.

I pored toga, okretanje nesvrstanima, Rusiji i Kini ne čini se kao nazadovanje. Evropske zemlje i SAD sa Indijom i mnogim ostalim nesvrstanima, ili sa Kinom, Meksikom, Brazilom, posmatračima u pokretu, imaju čvrste veze, predviđajući ekonomski i politički procvat ovih država. Srbija, dakle, samo treba da oponaša Zapad kome toliko teži i da od njega uči da uvek treba imati više od jednog prijatelja.