Trgovanje uticajem

Nedavno istraživanje o davanju mita utvrdilo je da je svaki peti građanin Srbije bio u situaciji da mora nekog da podmiti. I podmitio je.

Nije toliko bolna činjenica što svaki peti građanin poseže za takvim načinom rešavanja problema, bolnije je što i oni koji to do sada nisu radili smatraju da bi – kad bi morali – posegli za tim sredstvom.

Pare i pokloni su najtraženiji (i najviše se daju) u zdravstvu, školstvu, policiji, sudstvu... Dakle, pazite, rekli bi sociolozi, reč je o najvažnijim delovima društva. Hoće lekar da uzme evre za operaciju, na viski se ne gadi, traži vaučer za letovanje ako je operacija komplikovanija, ali hoće to i profesor da bi propustio đaka, popravio nedovoljnu ocenu ili pustio studenta „da ne padne godinu”...

Hoće i policajac da zažmuri na teži prekršaj u saobraćaju, ali i sudija da uzme pare kako bi presudio malo drukčije od onoga što piše u knjigama.

I to postaje uobičajeni postupak ponašanja, obrazac za rešavanje problema. Svakodnevno mogu se čuti priče kako je komšinica sredila da joj kćerka prođe razred, a knjigu „otvorila nije”, kako neko poznaje nekog ko je poklonom „završio” da mu dete pređe na željeni smer srednje škole, da se ocene mogu „srediti” samo ako roditelj „dreši kesu”...

Da kum ima čoveka u opštini i samo treba da „podmaže”, pa će sve biti kako treba, da burazer poznaje direktora bolnice tako da nema čekanja, a za novi pasoš da nije nikakav problem jer ženin brat radi u policiji...

Pa, dokle tako? Pravo pitanje je šta je to s našim moralom. Zar ne pocrvenimo kad preko reda ulazimo kod doktora, zar nas ne grize savest kad se pred decom ulagujemo razrednom starešini i šaljemo mu poklone za rođendan... Grize nas, ali je to slabiji ugriz od onoga da nam dete padne godinu ili pokvari prosek za upis u gimnaziju ili na fakultet.

Jedva smo dočekali vest da je u Nemačkoj pokrenut postupak protiv stotinu profesora zbog primanja mita da bismo imali alibi tipa „evo i Nemci su isti kao mi”... Naša afera „indeks” zapela je u ćorsokak, odlaže se u nedogled, a optuženi profesori predaju i dalje kao da se ništa nije desilo. Pozivanje na vrapce koji znaju istinu izgleda da ovde i danas nije dovoljno... Krijemo se iza floskule „da nije na sudu dokazano, a dok nije na sudu nije za optužbu”...

I šta sad? Sprema se zakon koji bi trebalo sve to da suzbije.... Zakon koji se u nacrtu zove trgovina uticajem. U prevodu, ja imam uticaj na nekoga pa to naplatim. E, to se ne sme po slovu tog budućeg zakona.

Ako sam direktor škole da popravim jedinicu, ako sam doktor da ubrzam operaciju, ako sam ministar da firmi sredim da dobije onaj dobar posao na tenderu, ako sam direktor banke da odobrim kredit, iako klijent nije solventan... Da li će takav zakon da pomogne i pobedi društveno zlo? Neće, jer zakone smo imali i do sada, ali praksa ih je demantovala. Moramo da menjamo način mišljenja i ponašanja, a za zakone ćemo lako!