Moj boravak u Srbiji

Neko će reći da ovaj moj prilog ovakvog naslova ovoj rubrici nije na svom mestu ali za mene je Srbija inostranstvo. Ove godine sam po prvi put sa porodicom boravila više meseci u Srbiji, odnosno u ovoj godini duže u matici nego u dijaspori a kako se to kaže, i zato smatram da imam pravo da opišem svoj višemesečni život u zemlji u kojoj sam samo rođena ali u kojoj nikada nisam živela. Više provedenih meseci u Srbiji su bili naš pokušaj da se naviknemo da u njoj živimo ako se ikada vratimo pa makar to bilo kada ostarimo. Iako to vreme još nije nastupilo treba se na vreme pripremiti.

Zato smo mi u Srbiji prvenstveno pripremili svoj krov nad glavom kako ne bismo smetali rođacima i prijateljima koje u Srbiji imamo. Kuća nam je na lepom mestu u voćarskom kraju na početku Šumadije. Oduvek smo znali da je Srbija puna lepota ali ove godine smo je baš bukvalno otkrili. Prvi utisci su uvek najbitniji pa smo odmah počeli da zapažamo veću i bolju pristupačnost Srbije nego kada smo ranijih godina u nju dolazili. Ljudi kose korov ispred svojih dvorišta što je na primer u Kanadi čak i obavezno i ko to ne čini biva kažnjavan.

Istini za volju mi smo u Srbiju boravili u početku sezone godišnjih odmora i u vreme održavanja Univerzijade. Ali svuda smo primetili bilborde sa natpisom ''Očistimo Srbiju''. To nam se mnogo dopalo.Sa našim dragim prijateljima krenuli smo ubrzo na izlete a prva destinacija bilo su nam Homolje sa ciljem Banja Ždrelo. Prekrasni pejzaži homoljskih planina, poljane zrele pšenice boje zlata koji su se smenjivali sa poljskom florom i prirodnim zelenilom ukazivali su na vrednoću žitelja tih krajeva i čistotu netaknute prirode.

Banja Ždrelo nas je razočarala jer se nalazi pored puta i urađena je u strogo komercijalne svrhe bez prisutnog lekara što je bio razlog da produžimo do izvora reke Mlave koji se nalazi u Žagubici. Pomalo iznervirani lošim oznakama pored puteva uputili smo se ka manastiru Gornjak gde su nas monahinje izuzetno srdačno primile. Tu čovek oseti istoriju minulih vremena, nađe se u sred nje. Ispred manastira nalazi se prirodan izvor lekovite izvorne vode koja nam je posebno prijala na temperaturi od 36 stepeni Celzijusa.(/slika2)Šetajući kroz šumu naišli smo na natpis „šume su naše sestre''. Mislili smo da se natpisi sličnog sadržaja mogu videti samo po šumama Kanade ali Srbija ne izostaje u očuvanju svog prirodnog blaga, krenuli su u čišćenje reka što ukazuje na buđenje savesti u vlasti i u narodu.

Kada smo stigli u Žagubicu iznenadili su nas narodni običaji gradnje spomenika na grobljima i pitali smo se čemu to kada smo barem u smrti svi jednaki. Na nekim grobljima sagrađeni su pravi mauzoleji. Kod samog prelepog izvora Mlave videli smo nadgrobnu ploču sa natpisom: ''Dragutin je jedini milioner u Žagubicu'' na kojoj i slika njegovog crvenog automobila. Moram da priznam da to nigde nismo videli pa je moj suprug to prokomentarisao rečima: ''Jeste bio milioner ali je ipak umro''. I za života i posle njega ostaje humor makar i crn.
Ali sam izvor Mlave nas je oduševio.

Kasnije tokom našeg boravka otišli smo na izlet u Resavsku pećinu. Pećina nas je podsetila na nekadašnje naše izlete u Postojni (Slovenija). Prelepo. Sa nama u jami grupa Čeha na proputovanju u Grčku sa kojima smo se baš ispričali jer poznajemo i tu zemlju dosta dobro.

(/slika3)U povratku smo svratili u manastir Manasija. Moj suprug, koji je inače strani državljanin, bi tamo ostao kad bi ga primili, kaže. Posebno nas je oduševila stara monahinja koja nam je objašnjavala istoriju i sudbinu manastira. Imala je tako čist glas i inteligentan pogled. Odmah je uočila da je moj suprug stranac i obratila se njemu lično.

Kada smo pošli kupovali smo suvenire a ostale monahinje čim su primetile da se u našem društvu nalazi stranac njihov razgovor su nastavile na engleskom jeziku. Pričale su o nekoj knjizi koju su čitale. Toliko pismenosti na jednom mestu! Manasija nije bez išta nekada bila prepisivačka škola kada nisu postojale štamparije.

Od Manasije smo krenuli ka vodopadima Resave zvane ''Veliki vuk''. To treba videti. U restoranu uređenom prirodnim materijalima a koji ima terase na samoj vodi uživali smo u pastrmkama na žaru, pogači i kajmaku. Sve to dok je voda ispod nas žuborila.

Puni utisaka vratili smo se iz Srbije gde smo se družili sa prijateljima i rođacima koji nam sada mnogo nedostaju. Za razliku od ranijih godina iz skorije istorije naše zemlje Srbija je za nas postala dosta pristupačanija. Polako ali sigurno i u Srbiji se kod ljudi budi svest da svoju zemlju moraju da urede sami i da je svako odgovoran za svoj život. Mnogo toga što Srbija ima vredno je pažnje i poštovanja. I znam, neko će možda reći da je jedno živeti u Srbiji nekoliko meseci a drugo je živeti tu stalno. Ali zar to ne važi za sve zemlje sveta i zar život bilo gde na ovom svetu nije u neku ruku i manje više svuda isti?