NULTA TERAPIJA

Jedna od osnovnih ljudskih potreba je ona za sigurnošću i nekim smislom u životu da bi se nekako ublažio večno prisutan egzistencijalan strah i brojne nepravde sa kojima se čovek od pamtiveka sreće. Iz te potrebe stvorene su sve društvene ustanove sa državom na vrhu i sve naše predstave o svetu – religije i ideologije. Svakom od nas potrebno je da stvori neku svoju predstavu o svome mestu u životu i da bude siguran da postoji neko (po mogućstvu država) koji će takvu sliku čuvati.

Naizgled neverovatan slučaj nadrilekara Nenada Brkića (Roso) sigurno nikome u Srbiji, nažalost, nije bio toliko neverovatan. U državi koja je ustoličila prevaru kao način funkcionisanja naravno da je nemoguće poverenje građana u njene zaštitne mehanizme. Zajam za preporod Srbije, slučaj stare devizne štednje, Jugoskandik i Dafiment kao svojevrsni kolektivni testovi inteligencije pokazali su da naivnost ovog naroda može biti nadmašena samo njegovom alavošću. Četiri izgubljena rata pride i uludo bačene žrtve da i ne pominjemo jer ionako malo njih to i radi.

Posle svega što se desilo mogao je da dođe samo očaj i beznađe i tako je i došlo do petog oktobra. Ne zbog nekih velikih pravednih ideala za demokratskim preporodom već zbog toga što su osnovne spone društva koje se zasnivaju na osećaju sigurnosti i minimuma poverenja bile pokidane. Kada onome ko je u bezizlaznoj situaciji ponudite lepo obećanje ma koliko nerealno bilo sve su šanse da će ga on prihvatiti jer ionako nema šta da izgubi a barem će malo osetiti nadu, onaj zaboravljeni osećaj koji je i sramota pomenuti u društvu.

Možda trenutno najunosniji posao na srpskom tržištu je trgovina nadom da će se stvari u budućnosti bitnije promeniti, baš zbog toga što je ima tako malo. Nije toliko velika razlika između toga da nosite brkove koji ulivaju poverenje i lečite rak ce-deom u drvenom kućištu preko televizija sa državnom dozvolom i toga da stavite kravatu i kao političar obećavate poklanjanje hiljadu evra po čoveku ili dvadeset hiljada stanova u roku od mesec dana. Nema razlike, ljudi vole onog ko im kaže ono što bi oni voleli da čuju. Možda zato i svi ti brojni nadrilekari zaista imaju određenu društvenu funkciju nalik onoj koju su nekada imali vidovnjaci poput Kleopatre ili vidovite Zorke. Država zna da građani, sa dobrim razlogom, nemaju poverenja u nju, pa zato i pušta sve te prevarante da barem malo popune tu rupu društvene solidarnosti. Verovatno se zato i dr Dragan Dabić osećao prilično slobodno u toj prevarantskoj ulozi (na stranu to što je bio i štićen) jer i nije bila toliko različita od njegovog prethodne profesije.

Ljudi traže nadu na različitim mestima i na različite načine. Svejedno je da li idu u kladionice, igraju Bingo, učestvuju u nebrojenim TV i SMS kvizovima, kupuju „vitafone”, „vendoksine”, „rajf-generatore” ili neke od miliona čajeva za opšti boljitak ili glasaju za neku stranku koja im je obećala nov posao, nov grad, novu ulicu, novu zemlju, odnosno potpuno nov identitet, ali da se ništa drugo u našim navikama i verovanjima ne promeni.

Ne može se reći da smo mi narod, koji je pored viljuške, eto izmislio i prevaru i da smo jedina zemlja sa takvom pojavom. Međutim, nešto ipak upućuje da postoji velika razlika između, recimo, Bernarda Mejdofa i Nenada Brkića ili recimo Jezde i Dafine. Mejdofove žrtve bili su uglavnom bogati ljudi koji su tražili više nego što je trebalo i koji su za svoju alavost dobili ono što su i zaslužili. Naše žrtve su po pravilu siromašni ljudi u beznađu zbog možda svog zdravstvenog stanja ili materijalnog stanja pa im se prevarom pokušava prodati barem malo vremena u kome će izgoreti i onaj poslednji plamen nade.

Kada dođe do takvog osećanja potpune poraženosti on se neće moći umiriti niti racionalizovati objašnjenjima nezapamćene ekonomske krize niti novim obećanjima. Mediji, čak i oni uskoro autocenzurisani, neće više biti mogući instrument za održavanje ovakvog sistema trgovine nadom i ustupiće mesto represivnijim metodama. Kulturi prevare mora doći kraj. Bolje od svake lažne nade je gola i surova istina o nama samima. Gde smo i šta smo, i kako smo potrošili poslednjih deset, tj. dvadeset godina i koje smo to uopšte probleme uspeli da rešimo kao zajednica. Takva terapija će sigurno boleti i biće krajnje neprijatna, ali je jedina moguća ukoliko želimo da dođe do ozdravljenja.

Neki pacijenti ipak izaberu kraj sa nadom.