Sa zvezda, kroz trnje, do zvezda

Na početku, rekao bih da – bar kada je o vaterpolu reč – naslov zadate teme treba proširiti. U našem slučaju, on bi možda trebalo da glasi: „Sa zvezda, kroz trnje, do zvezda”. Jer gledajući unazad, čini se da je, nakon „zvezdanih” uspeha reprezentacije SCG i njenog raspada koji je – prirodno? – pratio raspad zajedničke države, trijumf srpske reprezentacije na Evropskom prvenstvu 2006. u Beogradu bio – „labudova pesma”.

Do onoga što je nacija naviknuta na „zlato” doživela kao sunovrat, dolazi nepunih godinu dana kasnije, sa četvrtim mestom na Svetskom prvenstvu u Melburnu 2007. Šta je dovelo do takvog „pada” možda najboljeg tima koji je ova zemlje imala, kakav možda nikad više neće imati?

Možda baš to: pojedinačno, bili su suviše dobri. Pojedinačno, bili su zvezde, slavljeni i obožavani, uljuljkani u pohvale. U takvoj atmosferi, bilo je lako zaboraviti ono najvažnije: vaterpolo je kolektivni sport.

Na površinu su isplivale stare netrpeljivosti koje dotle nismo primećivali ili, opčinjeni uspehom, nismo želeli da primetimo; odnosi s trenerom bili su teško narušeni; kao predsednik saveza, iako svestan svega što se događa, bio sam neiskusan i nemoćan da bilo šta učinim.

Put je neumitno vodio naniže, do događaja koji mi sada, s pozicije „naknadne pameti”, izgleda kao zloslutni nagoveštaj svega ružnog što će se dogoditi, kao simbol silaska sa sportske scene cele jedne generacije: 28. juna 2008, pred sam početak Evropskog prvenstva u Malagi, Danilo Ikodinović doživeo je jezivu saobraćajnu nesreću. Početak prvenstva obeležila je njegova borba za život, strah od ishoda te borbe koji se bio uvukao u sve nas i ogromna praznina koja je iza njega ostala u reprezentaciji.

Dodamo li tome izgubljeni finale od Crnogoraca – uz asistenciju, blago rečeno, čudne odluke Fine da promeni sudiju i još čudnijih sudijskih odluka tokom utakmice – postaje jasno zašto je srebrna medalja na tom takmičenju doživljena kao debakl. Od njega se naša reprezentacija, bar u ovom sastavu, neće oporaviti.

Događaji na Olimpijskim igrama u Pekingu predstavljaju prirodni nastavak svega toga. Mračna atmosfera u timu i stručnom štabu te nepodnošljivi odnosi između igrača i trenera ovde su kulminirali. Epilog: jedna tuča i jedna polomljena noga, jedan igrač vratio se kući pre završetka igara. Bronzana olimpijska medalja, prva olimpijska medalja u srpskom ekipnom sportu, kao da nikome nije bila važna. O svečanom dočeku i proslavi medalje s građanima Srbije nije bilo ni govora; tek poneka čestitka. I, to je bilo to. Došli smo do kraja.

Potom, sve se događalo veoma brzo. Najbolja vaterpolo reprezentacija Srbije svih vremena – moram to da ponovim – nestala je u trenu. Ekipu su, pored povređenog Ikodinovića, gotovo istovremeno napustili Vujasinović, Savić, Šapić, Ćirić i Šefik.

U atmosferi nepostojanja dobrog klupskog vaterpola, prave lige, u nedostatku čak i fizičkih uslova za bavljenje vaterpolom – odgovarajućih bazena, prvi put sam se zapitao ima li više ikakvog smisla baviti se vaterpolom u Srbiji. I svi u savezu odlučili smo da se ponašamo kao da ima – ima smisla početi od nule. Marko, Sole, Tale i Periša, kao i svi zaposleni u savezu, bili su pravi saradnici u realizaciji tog cilja.

U međuvremenu, u rad saveza ponovo se uključio proslavljeni trener Nenad Manojlović koji je bio od ogromne pomoći treneru Dejanu Udovičiću koji je u međuvremenu i sam sazreo i odlično vodio ekipu. Legenda jugoslovenskog vaterpola Vlaho – Bata Orlić pridružio nam se u svojstvu mog savetnika. Njegovo izuzetno iskustvo, znanje i mudrost bili su mi od prvog trenutka podrška od nemerljivog značaja. Iznad svega pomogao mi je da povratim samopouzdanje koje sam, potom, iz sve snage nastojao da – razgovorima i srčanim navijanjem – prenesem na igrače. A njima, sve čestitke! Za ponašanje, borbeni i kolektivni duh, drugarstvo, posvećenost, istrajnost i veru – sve one osobine koje su nam u poslednje vreme nedostajale.

Srpski vaterpolo opisao je pun krug. Sada smo na pravom početku – puni energije, entuzijazma i volje da nastavimo s uspesima. Čeka nas ozbiljan i odgovoran rad. Naš cilj – London 2012. i toliko željeno olimpijsko zlato.

* Predsednik Vaterpolo saveza Srbije