Međunarodni voz na Balkanu
Putovao sam u Kuče, u muzej Marka Miljanova, i u selo Dučiće, u pohode Stevanu Dučiću, novootkrivenom piscu s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka.
Stojimo u gluvoj noći na peronu novobeogradske železničke stanice, čekamo voz iz Subotice za Bar. Odjednom brzogovoreća najavljivačica zagrmi preko zvučnika:
„Međunarodni voz na liniji Subotica–Bar, kasni četrdeset minuta!”
Kako smo mi ljudi starinska stvorenja. Graknemo uglas: „Kakav? Međunarodni!”
No, sad ćemo da vidimo kakav je u svom sjaju međunarodni voz, kako se dva naroda koje on spaja brinu o železnici. Međunarodni je okasnio još dvadeset minuta, te je preko ravnica Bačke i Srema uspeo da postigne ceo sat zakašnjenja. Dva naroda se nisu pokazala naročito brzima.
U vozu, dogovaramo se da mlađu damu uputimo na gornji ležaj, pod plafonom, u turističkoj klasi. Kad, da se svučemo, na šipki na zidu nema alki ni čiviluka za odela. Skidamo sakoe i pantalone i nagomilavamo ih na lavabo u uglu do prozora. Odeća se sleže i nagužvava.
Ali, nadamo se, biće bolje. Sad se treba penjati na ležišta spavaćih kola. Pre ratova, pre međunarodnog doba po vagonima spavaćih kola postojale su uzane pokretne, čelične stepenice, sa somotskim pragovima. Čak su i starija gospoda bila u stanju da se popnu na ležište pod krovom: korak po korak po merdevinicama.
Ali, avaj! U međunarodnom vozu nema tih merdevina poznatih iz onih doba kad nam ništa nije valjalo. Pamtim: čak su i u „truloj Jugoslaviji” železnice držale po spavaćim kolima, otmeno francuski nazvanim „vagon li”, uzane praktične lotrice. Sada, kad se voz Subotica – Bar uzvisio do panevropske titule međunarodnog voza, on se ogolio, kao da je neko pljačkao po somotskim kupeima. Damu smeštamo na srednje sedište, mene, dedu, na donje.
Ko je uklonio merdevine? Saznajemo: vagon je upravo došao sa remonta, pa su tamo u nekoj remontnoj radionici, valjda u rasejanosti, ili u stanju bez kontrole, zaboravili čiviluke i merdevinice. Železnica je golem sistem, ima tu briga preko glave, ko će hajati za „ofengere”. Šta je jedan banalni „ofenger” prema hiljadama kilometara šina i pragova, stanica, te džinovskih vagona i lokomotiva.
Stigli smo u Podgoricu. Prošli smo već danju kroz najdramatičniju železničku klisuru Evrope. Sedimo u bifeu autobuske stanice Podgorica, na Trgu golootočkih žrtava i pijemo kafu. Sve je na najvišem nivou. Zaključujemo da je to zato što nije međunarodno.
***********
Ja iznosim svoje gledište, opet dosadno gnjaveći o „ofengerima”, da je mudro rekao jedan aforističar „Železnica je kao država”. Nažalost, od devedesetih godina kad su se hvalisali gradnjom „brzih pruga”, železnica je kod nas u sve gorem stanju. Jedne jeseni, devedesetih godina samo u južnom Banatu je ukinuto 280 kilometara pruga. Po kolosecima bivših stanica ostavljani su furgoni. Sirotinja je zimi sa njih otkivala daske da loži u peći. A video sam fotografiju železničke stanice lepe varoši Kovina, kao poluruina čami u pustoši raspada.
Radi pune istine, valja reći da maksima o železnici kao državi više ne važi. Železnicu su kod nas odmenili autobusi. Moje putničko iskustvo mi kazuje da su autobuski poslenici shvatili da je nastupio njihov istorijski trenutak. Svi šoferi naših autobusa nepogrešivo tačno i savesno pokreću svoja vozila, u sekund, i nastoje da zadatu turu prevale u tačno propisano vreme.
No, i među autobuskim preduzećima nema dovoljno razumne kooperacije. Kad se neki autobus pokvari na drumu, ja sam zamišljao da po starim pravilima pomorske plovidbe, prvo sledeće vozilo treba da preuzme putnike sa druma. Ali to pravilo nije uvedeno. Mi stojimo na drumu, šibani vetrom, a mnogi busevi samo prošišaju pored nas. A ja se pitam: zar ne znaju logiku saradnje – ako mi danas njima pokupimo brodolomnike (putolomnike) sutra će oni to učiniti nama...
No, razuma nikad dosta.