Šumatovački moralni sudija

Jedno je izvesno. Retko kada pre Vlade Bulatovića Viba (8. mart 1931 – 1. septembar 1994) su se pabirci beleženi na marginama stvarnosti pokazali tako uspešnim eksperimentom satiričarskog pripovedanja u malom formatu. „Dežurna kutija” negdašnjeg „ličnog pisara lepih devojčica” je postala arhiv „duhova iz Vibove boce”. Vib je dokaz da trošenje ličnih kreativnih potencijala u štampanim medijima koji traju do sutra, konsekventno vodi do stvaralaštva višeg reda. Uostalom, zar nije nadvojvoda „pisanja pod moranje” o čijem su humoru govorili da je niže vrste, darovao rodu „Sumnjivo lice” i „Gospođu ministarku”?

Vib je bio čitan i zbog toga što kod njega nema dominacije sfera interesovanja, nema hijerarhije važnosti ni jalove profesionalne celomudrenosti u odabiru. Vib je bio ogledalo tematike, lepršav i razuzdan a sigurno bi se zadovoljio i skromnijom ocenom, recimo da bude ubrojan u one koji misle, nasuprot onima koji imaju svoje mišljenje. Vibu je dovoljno priznati slobodu jer bi manjak slobode mogao da se čita kao višak straha, a Vib se ne plaši.

Kritikujući društvene pojave i sam je bio pojava, osvojivši na taj način značajniji prostor za svoj literarni angažman nego što bi mu inače pripao. O njemu se ne može pisati kao o novinaru, humoristi, putopiscu, aforističaru ili esejisti. Među mnogim pojavamaapokrifne prestoničke istorije novinarstva i književnosti onog vremena, po dubini talenta će ostati upamćen i gospodin koji se sa visokog sprata Palate Beograd oglašavao radio talasima budeći sugrađane dnevnim dozama ljubavnih izliva prema gradu i njegovim stanovnicima uz antologijsko „Beograde, dobro jutro”. Vib je danas anahronizam jer se vibomorfna mentalna gimnastika ne nalazi na stranicama dnevne štampe niti se o Vibu raspravlja u satiričarsko-aforističarskim krugovima osim kada se dodeljuje „Politikina” nagrada koja nosi njegovo ime i kada se retki Vibovi savremenici sete „šumatovačkog moralnog sudije” čije su „presude”, bile maestralno izvedene hronike logike apsurda naše svakodnevice.

Bulatovićeve naslovne udice su po ubedljivosti varirale od konzervativnih emitovanja autorske ispražnjenosti lišene trikova književnog izmaštavanja do fantastičnih književno-jezičkih ukrštanja očigledno superiorne imaginacije. Tako će pojedini naslovi profunkcionisati kao kontrasmerokazni omen-i (Na rođendan pitinog deteta), ponekad su romantičarsko intrigantni (Može li da tuguje zvezda), komplementarni sa eksplikacijom u nastavku (Kako je novinski nadničar postao klasik ), a nekad bivaju sirova obaveštenja (Ko je ko u Šumatovcu). Mestimične banalizacije mogu da se pripišu degenerativnim posledicama bavljenja novinarskim efemerijama ali se verovatnije radi o potajnoj Vibovoj želji za neposlušnom publikom koja ne bi na svaku njegovu reč klimnula glavom.

Vibova je namera da jezikom, u službi slobode, stvarnost bude otkrivena. Društvene pojave dobijaju pravu, istinitu sliku, ukoliko nisu jezikom zamagljene, a pojave su davale povoda za demaskiranje. To je, recimo, značilo da su u Jugoslaviji osim planiranih pojava industrijalizacije, elektrifikacije i mehanizacije mogle da budu uočene i neke neplanirane, koje su dubinski svedočile o njenom karakteru kakva je npr. bila „cilemilezacija”. Pojava nije za čuđenje, imajući u vidu da su se javnim poslovima u narečeno vreme bavili Cile, Beba, Bule, Cule, Lale, Bisa, Boba, Mile i Gile čija su imena takođe rezultat jedne pojave – tzv. pojave službenog tepanja. Ovom je pojavom čitava populacija bila podeljena na tepane i tepadžije. Kategorizacija ne spominje tepavce.

Novinarska profesija je i u smutnim vremenima kada je zbog izreke Nad popom pop, nad patrijarhom sekretar za verska pitanja, patrijarh zvao sekretara za verska pitanja, a ovaj sekretara za ideološka pitanja, a ovaj Ljubišu Manojlovića (urednika Ježa) da mu postavi neka pitanja i kada je rečenica: Glavni je opet išao na ribanje bila česta kao dobar dan, tragala za talentom. Visoke škole koju pohađaju budući profesionalci različitih zanata, pa i novinarskog. A Vib prorokuje: Neka me proglase staromodnim, tvrdoglavim ili kako god hoće, ali ne mogu da razumem šta to znači postati novinar po konkursu. Jer, novinar se postaje po strasti i daru. Čovek može da nauči puno stvari o novinarstvu, ali tek kada se proveri da li on ima smisla za pisanje, tj. da ume da piše, da ima žicu i štofa – tek onda se može govoriti o novinaru. I fudbaler nauči mnogo stvari od trenera, ali on je, ipak, bio mladić koji je znao dobro da šutira loptu.

Danas se retko vibrira. U Biblioteci grada Beograda se lako pronalaze sve Vibove knjige u kojima su sabrani, pa odabrani, razbacani po novinama i časopisima bivše otadžbine dragulji pisane reči, Vibova oglašavanja na najrazličitije teme, od aforizama i satiričnih tekstova do pozdravnih govora na otvaranjima izložbi karikaturista i slikara. Vib je, dakle, na policama. Predajemo ga, otvorenog za čitanje, u nasleđe, bez iluzije da će VIB ikada postati VIP.