Dramatika ćutljivih Finaca

Posle dužeg vremena sretnu se trojica Finaca, starih prijatelja, i naruče pivo. „Hladno!“, reče prvi. Posle pola sata oglasi se drugi: „Mlako!“. Kad će posle pola sata treći: „Baš je kako valja!“. Na sve to, posle pola sata, reče prvi: „Šta, valjda nećemo da se svađamo!“.

Kažu da je to najkarakterističnija anegdota o Fincima. Ali kad bismo o njima sudili po predstavama koje sam početkom avgusta gledao sa svojim kolegama iz celog sveta u Tampereu, ne bismo baš rekli da je to tačno. U njihovim pretežno realističnim dramama iz savremenog života, ne samo što ima mnogo reči, a malo pauza, već ima i ozbiljnih i glasnih sukoba koji proizlaze iz društvenih prilika ove svetski krizne godine.

Finci kao da nemaju vremena da se bave apstrakcijama eksperimentalnog teatra niti da modernu krizu pretvaraju u još modernije pozorište, kao što to čine Kegi, Martaler i Gebels.

Finska može da se pohvali da ima najviše pozorišta u odnosu na svoje stanovništvo, te, čini mi se, da ta publika i diktira pretežno realistički i verbalni dramski žanr.

U Direkciji poznatog festivala Pozorišno leto, koji se održava već četrdeset prvi put, u trećem po veličini finskom gradu sa oko dve stotine hiljada stanovnika, hvatali su se za glavu kad bismo tražili ulaznicu za neku domaću predstavu, a da to nismo javili pre dvatri meseca. Sve ulaznice su bile davno rasprodate i bilo je pravo čudo, recimo, dobiti ulaznicu za predstavu „Nepotrebni ljudi“ iz Kajanija, sasvim male finske varošice sa praktično jednom ulicom, poznatom po tome što je tu kao student živeo nekoć popularni predsednik Urho Kekonen, kao i priređivač nacionalnog epa „Kalevala“ Elijas Lenrot, neka vrsta finskog Vuka. Reč je o pripadnicima donje srednje klase koji su decembra 2008. godine ostali bez posla, što u porodičnoj mikrosredini stvara dramatične sukobe, koji prividno proizlaze iz druge sfere – seksualnog života. U gradu je prestala da radi fabrika hartije i od četrdeset hiljada stanovnika varošice Kajani dve hiljade radnika je ostalo bez posla. Iako nije prošlo ni godinu dana, kajansko gradsko pozorište je bez oklevanja pripremilo komad o posledicama najnovijeg socijalnog šoka. Reditelj Mika Leskinen ističe da je komad postavio kao opomenu da problem ne nasledi naredna generacija Finaca.

Za ostale predstave sličnog realističkog žanra nisam ni pokušavao da dobijem ulaznice.

Pošao sam na predstave domaćih pisaca za koje sam ulaznice rezervisao već pre nekoliko meseci, kao i za predstave slavnih, bitefovskoj publici dobro poznatih reditelja, kao što su Tomas Nekrošijus iz Litvanije, Alvis Hermanis iz Letonije i Tomas Ostermajer iz Nemačke.

Preostale tri finske predstave spadaju u sasvim drugi žanr nego prethodne – jedna je plesna, druga literarni kabare, a treća lutkarska.

Plesna predstava „Rafael“ su multimedijalnim sredstvima ispričane uspomene glumaca na prelasku iz detinjstva u mladost – snimci, igra i malo teksta sa aluzijama na dečje igre kao polazna tačka svih pokreta koje je uobličila koreografkinja Mari Rozendal. Oni su zajedno pošli u potragu za sasvim ličnim, čak intimnim uspomenama, ali su ih pretvarali u univerzalno iskustvo. Mari Rozendal bi bila taj arhangel Rafael, anđeo isceljenja, koji nas vodi put katarze.

Kabaretska predstava „Hildegarda Knef – sreća poznaje samo minute“ je nostalgično sećanje na kultnu nemačku glumicu i pevačicu koja je kao devojka, prerušena u muškarca, otišla sa svojim nacističkim momkom na ruski front, odakle je jedva izvukla živu glavu, a potom postala zvezda posleratnog nemačkog filma, da bi završila u Holivudu gotovo kao megazvezda, nova Marlena Ditrih. Atmosferu nemačkog kabarea donosi istovremeno obožavani i omrznuti polutravestit Jorma Uotinen u autentičnom kemp-stilu darovitog pevanja i prenemaganja.

Najviše dara i originalnosti među finskim predstavama pokazala je lutkarska varijanta Lirove sudbine. Na samrtničkoj postelji lutku koja predstavlja poznatog Šekspirovog starca animiraju tri lutkarke, koje su i njegove poznate ćerke Kordelija, Regana i Gonerila. One su i hirurškinje koje do apsurda čereče iznemoglo telo, prikazujući krhkost čovekove egzistencije, ali i snagu čovekove volje koja hoće da se nametne do poslednjeg daha, ali se na kraju ipak priklanja pomirenju. Selektori ne kriju da je ovakva predstava bez reči gotovo jedinstvena u finskom pozorišnom krajoliku. (Da li vam ovo zvuči poznato?)

Sva trojica inostranih rediteljskih veličina na festivalu napravili su predstave dostojne svoje međunarodne reputacije. Tomas Ostermajer je sav u poznatom stilu vrhunske estetske jednostavnosti. Beli zidovi „maženi“ blagim talasanjem projekcija, a usred građanske uglađenosti divlja ambicija proneveritelja poludelog od društvenog pada. Novčana požuda zvuči aktuelno, a nedostatak poezije finala Borkmana, izgubljenog u snežnoj mećavi, nekim znalcima deluje kao da se reditelj lišio bitnog trenutka u Ibzenovom klasičnom delu. Sećam se predstave u JDP decembra 1953. godine, u kojoj takođe iskusan reditelj Mata Milošević nije uspeo da razreši taj iznenadni poetični finale sa inače izvanrednim Milivojem Živanovićem u naslovnoj ulozi.

Alvis Hermanis iz Viljnusa, koji je Beograd i mnoge druge prestonice sveta oduševio svojim gotovo sasvim neverbalnim predstavama „Dugi život“ i „Sonja“ i pokupio silne nagrade, između ostalih i Bitefovu, ovog puta je napravio predstavu sa namernim viškom reči, a manjkom pokreta. Dvanaest običnih građana raznih godina, doba i zanimanja, sede sve vreme dvosatne predstave za običnim stolom i ispovedaju se kako su prošli sa vidarkom Martom sa Plavog brda. Tako se i zove predstava o ovoj letonskoj Vangi, o kojoj Hermanis takođe dosta zna. Najpre fanatično uvereni da Marta može da izvida sve boli, oni nam govore o svojim sumnjama i razočaranjima u isceliteljku sa tugom, osmehom i smehom. Mnogo uzbudljivog stalo je u ovu majstorsku predstavu, punu poznatih hermanovskih nekonvencionalnih, a otkrivalačkih pojedinosti o ljudskoj prirodi.

Drugi veliki reditelj, prvi koga smo upoznali sa Baltika još u sovjetsko vreme, Eimuntas Nekrošijus učinio je nemogućno. Uveren sam da je otkrio novi stil glume u najtežoj mogućnoj varijanti – scenskom prikazu „Fausta“. Ta gluma nije samo smisleno izgovaranje poetskog teksta, već i škrgutanje zubima, mrmljanje i vriskanje. Sve bi to bilo besmisleno da nova glumačka sredstva nisu upotrebljena organski i smisleno u odnosu na Geteovu suštinu.

Međutim, najveće otkriće festivala pojavilo se sa manje poznatog terena – sa Bliskog istoka, iz najcivilizovanijeg grada tog dela sveta – Bejruta. Četvoro glumaca, od kojih je jedan sam reditelj i pisac Rabi Mrue, sede pritešnjeni jedno uz drugo kao glumci u Hermanisovoj predstavi, i pričaju nam sudbinu svoga naroda u poznatim sukobima između raznih političkih opcija od kojih boli glava. Oni do iznemoglosti ređaju datume, bitke, ubistva i smrti istih ljudi po deset-dvadeset puta, kao vrhunac apsurda, s tim da uopšte ne možemo da shvatimo u ime koga i čega se međusobno ubijaju. Tim nagomilavanjem činjenica dobija se potpuno osećanje apsurda, tako slično našim ratnim apsurdima. Pitao sam glumce kako su zapamtili sve te datume. Rekoše da ni sami ne znaju kako, ali im je bilo važno da kažu tačno to što smo i shvatili. A to je da ništa od tog kolopleta građanskog rata i ne može da se shvati. Originalan je i naslov predstave „Kako je Nensi želela da je sve to samo aprilska šala“.

Libanska predstava bila je izuzetak još po nečemu, jer je veći deo inostranih predstava bio sa severa Evrope. Pitao sam višegodišnjeg umetničkog direktora festivala poznatog prevodioca Juka-Peku Pajunena zašto gotovo da nema predstava iz drugih delova Evrope i sveta. Odgovorio je da oni žele da pokažu šta se dešava kod njih u Finskoj i u neposrednom susedstvu.

Uveren sam da su i inostrani glumci osetili koliko Finci vole pozorište. Severnjački ćutljivci, kad bi im se neka predstava svidela, na kraju predstave postajali su temperamentni južnjaci koji živo aplaudiraju. A to se na ovogodišnjem festivalu u Tampereu često dešavalo.