Dobri, loši i ružni metali

Možemo do mile volje nagađati, ali Vladimir Dobrosavljević nije utekao sudbini. A da li je mogao? (Ako ste odrastali okruženi s četvoro bliskih srodnika fizičara, a jedan od njih vam je rođena mati Ljiljana Dobrosavljević-Grujić, odgovor se sam nameće).

Bilo kako bilo, kockice su se naposletku uklopile: lane je najcenjenije naučno priznanje u nas, nagrada „Marko Jarić”, uručeno majci, a ove godine sinu.

Na prvi pogled (koji često zavara), naš sagovornik više liči na junaka iz filmova koji dočaravaju život kasnih tridesetih i ranih četrdesetih: crna zalizana kosa, preplanulo lice, vitak stas i gospodstveno držanje. Kao dečak i mladić uživao je da satima luta beogradskim ulicama, od Slavije do Dorćola, pa i Kalemegdana – „u jesen dok je vetar raznosio žuto lišće i u zimu kada bi oko ponoći prestao sneg”. Rado se seća da ga je majka nedeljom popodne vodila u Jugoslovensku kinoteku.

Posle okončanja redovnih studija 1983. otisnuo se u Ameriku, sada je redovni profesor na Državnom univerzitetu Florida u gradu Talasahiju i rukovodilac teorijske grupe za kondenzovana stanja u Nacionalnoj laboratoriji za visoka magnetna polja. Objavio je 57 radova (više od 1.390 puta citirana) u vodećim međunarodnim časopisima, a pomenućemo samo „Fizikal rivju leters” i „Nejčer fiziks”.

U slobodno vreme Amerikance zabavlja i podučava mudrostima Josipa Broza Tita, od kojih tri izdvaja: „Ne dajmo se provocirati”, „Ništa nas ne sme iznenaditi” i „Buržoaski sud ne priznajem”! Uveren je da ih je maršal naučio iz knjige Nikole Makijavelija „Vladalac” i usput malo doterao. 

S kakvim osećanjem ste dočekali novost da ste ovenčani najuglednijim naučnim priznanjem u nas? Po čemu ste slični čoveku čije ime nagrada nosi?

Dodela nagrade „Marko Jarić” je, naravno, veliko priznanje za moj rad. Za mene je to, pre svega, izuzetan podsticaj da se s više energije uključim u unapređivanje nauke u Srbiji i da pomognem mladim naučnicima u zemlji da dostignu svetski nivo rada. Što se tiče Marka Jarića, dobro sam ga poznavao i veoma cenio. Obojica smo rano krenuli u svet da iskušamo svoje sposobnosti i naučimo nauku na najvišem nivou. Mislim da, kao i on, svoju otadžbinu nisam zaboravio i da sam se svih ovih godina s velikom nostalgijom sećao odakle sam ponikao, uvek imajući želju da jednog dana pomognem kada se za to stvore uslovi. 

Čime se bavi fizika loših metala? U kojim oblastima se koriste takva saznanja?

Oblast kojom se bavim pokušava da opiše fundamentalne procese dinamike elektrona – nosilaca električne struje – u materijalima koji mogu da se kontrolišu i prilagode potrebama moderne tehnologije. Bez ovih saznanja i osnovnih naučnih principa, danas ne bismo imali ni televizor, ni kompjuter, ni iPOD, ni mobilni telefon. 

Koji su to dobri, loši i ružni metali, kako ste ih prozvali ugledajući se, očigledno, na istoimeno filmsko ostvarenje?

Dobri metali su odavno poznati i korišćeni. To su, na primer, zlato, srebro ili bakar. Osobine ovih metala, međutim, nije lako kontrolisati i prilagoditi potrebi. Loši metali su oni gde se elektroni jedva kreću, dobijaju se „dopiranjem” (unošenjem) izolatora pomoću dodavanja primesa koje povećavaju provodnost. Ovi materijali, na primer silicijum dopiran fosforom, osnova su celokupne moderne elektronike. Ružni metali su oni gde neuređenost dovodi do neobičnih i egzotičnih osobina, što zahteva opis i razumevanje distribucionih funkcija. Ja se bavim teorijskim radom, smišljam matematičke postupke (formalizam) koji će opisati elektronske procese u materijalima između metala i izolatora. Dakle, ne bavim se neposredno izradom i ispitivanjem uzoraka u laboratoriji, time su zaokupljene moje kolege s kojima sarađujem. 

Zbog čega ste odabrali da proučavate svojstva kondenzovane materije? Šta se, u stvari, događa u tzv. faznim prelazima?

Fizika faznih prelaza jedna je od osnovnih i najvažnijih oblasti nauke kondenzovanog stanja. Ovde se radi o zapanjujućoj osobini mnogočestičnih sistema da, u odgovarajućim uslovima, totalno i naglo promene svoje ponašanje pri veoma maloj promeni spoljašnjih parametara. Najbolji primer je isparavanje vode: mala promena temperature naglo menja gustinu i sve mehaničke osobine supstance. Međutim, fundamentalni procesi koji rukovode ovim fenomenima i odgovarajući matematički opis ovih sistema, verovatno, imaju mnogo sličnosti s mnogim manje razjašnjenim pojavama, kao što su formiranje nacija, jezika i revolucija u društvu, s fizikom zemljotresa, snežnih lavina, pa i evolucijom svemira. Zato ova oblast ima ogroman potencijal da doprinese razvoju nauke i da izvrši dalekosežan uticaj na razvoj ljudskog društva i saznanja o svetu oko nas

Kako elektrone naterate da se kreću ili da se zaustave? Šta imate u ruci: čarobni štapić ili čarobni korbač?

Šta kontroliše elektrone? Slično kao što ponašanje većine ljudi konroliše okruženje, tako i elektrone kontrolišu interakcije s drugim elektronima i s kristalnom rešetkom kroz koju se kreću. A čarobni štapić? Pa, u stvari, ono što mi danas možemo da uradimo koristeći nauku i tehnologiju u mnogo čemu prevazilazi moći koje su pripisivali čarobnjacima i mađioničarima. Pre, recimo, sto godina, ko bi mogao da predvidi da ćemo danas imati neverovatne kompjutere, Internet i oružja strahovite razorne moći? Sve to, dobro ili loše, direktna je posledica razvoja nauke. 

U kojoj meri su današnji naučnici alhemičari, kao što je to, pored mnogih poznatih u prošlosti, bio Isak Njutn?

Alhemija nije bila neozbiljna igra. To je često bio pokušaj najvećih umova, kao što je bio i sam Isak Njutn, da razjasne fundamentalne fizičke procese i da nauče kako da kontrolišu i menjaju osobine materijala. U stvari, ono što mi sada umemo i možemo da uradimo, u mnogo čemu ostvaruje i, čak, daleko prevazilazi snove alhemičara, hemičara, filozofa i drugih umnih ljudi. 

Koliko je za naučno napredovanje važno objavljivati članke u najcenjenijim međunarodnim časopisima?

Nauka je, naravno, toliko složena da jedna osoba bez saradnje s najboljim i najaktivnijim kolegama nema nikakve šanse da dâ važan doprinos i napravi prodor. A ta komunikacija među vodećim stručnjacima se, upravo, ostvaruje preko najpoznatijih časopisa. Objaviti članak u vrhunskim časopisima, međutim, nije lako, time se izgrađuje naučna reputacija i dokazuje kvalitet naučnog rada. 

Da li ste mogli da odaberete drugačiji put, imajuću u vidu da ste od malih nogu okruženi fizičarima?

Naravno da sam mogao i, donekle, mi je žao što u svom životu nisam mogao da naučim i upoznam desetine drugih fascinantnih oblasti nauke i umetnosti. Možda još nije kasno? 

S kojih razloga ste napustili rodni Beograd: glavom za znanjem ili trbuhom za kruhom? Priželjkujete li, možda, da se posle toliko godina vratite?

Odlazak u svet je bio izazov, a i prilika da se svojom strukom bavim na najvišem nivou, da učim od najpoznatijih i najistaknutijih naučnika. Godine, međutim, prolaze i što vreme više odmiče sve više me vuče nostalgija za svojom zemljom i želja da i ja na svoj način doprinesem i pomognem mladima kod nas. Iskreno se nadam da će za to biti prilike i interesa i u Srbiji. 

Na kraju veoma zanimljivog predavanja upitali ste se: Koliko je, zaista, potrebno majmuna da se zašarafi obična sijalica? Je li iko to izračunao?

Majmuna je bilo i biće, a ni majmunisanje nije uvek neinteresantno, samo ako se ne pretera i zaboravi šta čovek, zaista, želi i može korisno da učini u svom životu.