Panama, Albanija, Srbija...
Upravo je u toku javna rasprava na temu „Strategija razvoja nauke u periodu 2009–2014”, a predmet rasprave je „Nacrt strategije” objavljen na sajtu Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja. Dakle, pravi je čas kada konstruktivnom diskusijom treba doprineti da greške, ako ih je u prošlosti bilo, budu makar izbegnute ubuduće.
U suštini, „Strategija razvoja nauke” drugo je ime za preraspodelu para u nauci; opravdanje za političku odluku: kome u srpskoj nauci udahnuti život, a kome poslati svileni gajtan. Zato nije loše prisetiti se kako se parama poreskih obveznika gazdovalo pre nego što je Nacrt strategije ugledao svetlost dana. Pre svega, kako je izvršena raspodela „tridesetak” miliona evra iz NIP-a namenjenih opremanju naučnih laboratorija kapitalnom opremom.
Da li je raspodela obavljena na javan način? Da li je bilo sukoba interesa i korupcije? Da li je bilo povlašćenih i diskriminisanih? Sve su to pitanja koja su u demokratskim društvima legitimna, čak poželjna! Predsednik ohrabruje otvaranje takvih pitanja, naročito kada se letimično može uočiti da za to ima osnova. Na primer, kada se trećina sredstava iz NIP-a namenjenih opremanju svih fizičarskih laboratorija u 2007, slije u jednu jedinu! Da li je to poštovanje principa ravnomernosti u raspodeli koji je Ministarstvo za nauku proklamovalo kao jedan od vodećih? Kako se u takvim uslovima uopšte može govoriti o poštenom ocenjivanju rada naučnika? Kako istim aršinom meriti učinak naučnika koji su političkom odlukom favorizovani ili diskriminisani?
Deo odgovora na pitanje kako se u nauci gazdovalo državnim parama nalazi se i u samom tekstu Nacrta strategije (str. 20): „Pride, zarad osposobljavanja srpske nauke za međunarodnu saradnju i utakmicu, potrebno je investirati u naučnu i univerzitetsku infrastrukturu. Poslednji ozbiljni pomaci u tom domenu datiraju iz sedamdesetih godina prošlog veka. Mada je često kritikovan zbog manjkavosti u njegovom sprovođenju, investicija od tridesetak miliona evra iz NIP-a imala je ogromnu zaslugu u pokrivanju urgentnih problema i ponovnom pokretanju izrade srednjoročnih projekata u naučnoj zajednici”.
„Manjkavosti” u sprovođenju investiranja, dakle, bilo je. Pre svega, sam iskaz da je bilo „manjkavosti” u raspolaganju sa „tridesetak” miliona evra pokazuje očiglednu želju autora nacrta da osetljiva pitanja minimizira i gurne pod tepih. Na primer, pitanje ko je odlučivao šta su „urgentni problemi” u nauci? Ko je i na osnovu čega zaključio da su sredstva NIP-a utrošena suvislo i javno? Odgovor je očigledan: bez strategije razvoja, bez državne politike razvoja podržane u Narodnoj skupštini, odluke šta su „urgentni problemi” su partijske odluke kojima su zadovoljavani uski stranački interesi. Isti ljudi koji su parama raspolagali, zaključuju da su na polzu srpskog naroda pare odlično potrošili.
Kod nas se nekako uvek dešava da „najurgentnije probleme”, čije pokrivanje zahteva milione evra, imaju upravo one naučne laboratorije čiji su šefovi bliski vrhovima partija na vlasti. Neki sociolog se verovatno grohotom smeje čitajući ove redove jer eto, fizičar ponovo otkriva „toplu vodu”, da u zemlji sa razvijenom korupcijom (Srbija je, prema Transparensi internešenelu, rame uz rame sa Panamom, Albanijom i Crnom Gorom) najurgentnije probleme imaju baš oni koji su blizu para. Društveni zakon koji bez izuzetka funkcioniše od kada je sveta i veka, ali čije je delovanje prepoznato kao osnovni uzrok propasti svakog društva. Živo blato, čije isušivanje pompezno obećava svaka vlast na početku mandata, i koje tu istu vlast guši – na njenom kraju.
Nauka ne može biti bolja od društva čiji je deo. Zato, u strategiji ne treba da piše kako se parama raspolagalo ranije i proizvoljnim ocenama opravdavati eventualne učinjene promašaje. To je posao za nadležne državne organe. U strategiji treba da piše kako otkloniti „manjkavosti” u raspolaganju parama poreskih obveznika, tj. kako će se raditi ubuduće.
*naučni savetnik u Institutu za fiziku