Skupa prosveta, loši đaci

Dok ministar prosvete od 1. septembra otvara nove škole, a racionalizaciju školske mreže planira tek od sledeće godine, kao i uvođenje novog sistema finansiranja od 2014, demantujući mogućnost otpuštanja prosvetara – MMF od prosvetnih vlasti Srbije i zvanično traži ono što je Svetska banka već sugerisala u svojoj najnovijoj studiji „Kako sa manje uraditi više”: što hitniju racionalizaciju školskog sistema. Od gašenja odeljenja i škola, pa do skraćivanja platnih spiskova.

Kome će posle odlaska Misije MMF-a pasti u zadatak da uperi prstom na konkretne škole, odeljenja i prosvetare i predloži kako da se sve to smanji i prepakuje – ministru ili gradonačelnicima – manje je važno. Ma ko to učinio, oslobađanje od viškova ustanova i zaposlenih biće, uz sve rizike i troškove, za državu, lokalne samouprave, đake i roditelje više nego korisno. Izraženo u brojkama (prema analizama Svetske banke) predložene mere racionalizacije – spajanje osnovnoškolskih odeljenja sa nedovoljnim brojem upisanih učenika u okviru pojedinačnih škola, zatvaranje škola sa nedovoljnim brojem upisanih učenika i premeštaj tih đaka u druge škole donelo bi uštedu od najmanje 1,3 odsto konsolidovanih rashoda države.

Mada Srbija na obrazovanje izdvaja (prema podacima iznetim u pomenutoj studiji) oko pet odsto bruto domaćeg proizvoda (gotovo kao i baltičke zemlje i nešto malo više od Bugarske i Rumunije), učinak je – razočaravajući.

Osim što se u škole upisuje sve manje đaka, svi koji se upišu ne završe čak ni obaveznu osnovnu školu, a do kraja srednje stigne tek 78 odsto upisanih. Tako ni polovina starijih od 15 godina nema završenu srednju školu (41 odsto), a diplomu visoke škole i fakulteta ima tek 4,5, odnosno 6,5 odsto građana, a samo četvrtina diplomira u roku.

A i oni koji uče baš mnogo i ne nauče. Prema kriterijumima iz Međunarodnog programa, ovdašnji petnaestogodišnjaci ne mogu da se podiče čitalačkom, matematičkom i naučnom pismenošću. Za vršnjacima u zemljama OECD-a zaostaju u proseku godinu dana u matematici i nauci, a za dve u čitanju.

Uprkos značajnom povećanju investicija u obrazovanje od 2000. godine, po oceni Svetske banke, „lavovski deo“ sredstva utrošenih na državno školstvo – čak 90 odsto ili oko četiri procenta BDP-a pojedu plate zaposlenih. Koje su od ispod prosečnih, rastući po 20-30 odsto godišnje, stigle do srpskog proseka ali su niže nego u drugim segmentima javnog sektora.

Prema poslednjim podacima Ministarstva finansija, na platnom spisku države je 127.000 prosvetara. Prema statistici Svetske banke, u 4.688 osnovnih škola zaposleno je 72.919, odnosno 54.387 učitelja i nastavnika, a u 621 srednjoj školi zaposleno je 35.512 osoba od čega 28.426 profesora. O neodrživosti sadašnjeg sistema ukazuje i podatak da je učenika sve manje, a nastavnika sve više, odnosno da na jednog nastavnika u osnovnoj školi dođe tek 10,6 đaka, a u srednjoj i manje – devet učenika.

Mada je teško precizno govoriti o broju prekobrojnih (po javno izrečenim sindikalnim procenama – od 8.000 do 17.000), o viškovima nastavnog kadra dovoljno govori podatak da je u Srbiji čak trista škola sa samo pet đaka i da prosečno u odeljenju sedi samo 17,7 osnovaca. Verovatno idealno za rad, ali skupo.

U Svetskoj banci su izračunali da ukoliko bi se minimalni broj učenika u odeljenju popeo na 30, u srpskim osnovnim školama višak bi bio 11.000 odeljenja, u svim razredima i u svim delovima zemlje. Slična je kalkulacija i za srednje škole.

Doduše i bančini analitičari priznaju da momentalno sprovođenje pravila o minimalnom broju učenika u odeljenju na nivou zemlje nije moguće i da je za to potrebno više godina. Nešto brže uštede bi se, kažu, mogle ostvariti racionalizacijom veličine odeljenja u okviru pojedinačnih škola, ne menjajući ukupan broj učenika datog razreda i škole, ali i konsolidovanjem odeljenja unutar onih škola u kojima postoje uslovi za tako nešto.

Kalkulacija sugeriše da bi potpuno nametanje minimalnog broja učenika jednog odeljenja od 30 u svakoj od 169 opština u Srbiji rezultiralo uštedom od oko 14,7 milijardi dinara ili oko trećinu ukupnog tekućeg budžeta koji republička vlada opredeljuje za osnovno obrazovanje. Pa ipak, optimizacijom odeljenja samo unutar škola, što je kratkoročno gledano mnogo izvodljiviji plan, ostvarile bi se znatne uštede – oko 3,5 miliona dinara godišnje, ili oko deset procenata potrošnje države na osnovno obrazovanje.

Rez bi, kažu, trebalo da počne u Beogradu i drugim velikim gradovima u Srbiji, te da postepeno ide ka periferiji, što bi bilo i najefektnije sa stanovišta smanjenja troškova.

-----------------------------------------------------------

Veći troškovi prevoza đaka

Kao i svaka reforma pa i ova školska, čiji bi deo bila optimizacija veličine odeljenja, imala bi i svoje troškove. Povećali bi se izdaci za prevoz učenika koji bi ubuduće do škole morali autobusom. Mada je sada tačan iznos povećanog troškova teško izračunati, teoretska kalkulacija, zasnovana na geografskim karakteristikama svakog administrativnog okruga i opštine, ukazuje na porast ovog izdatka za oko 50 odsto.

-----------------------------------------------------------

Tvrdi sindikati prosvetara

Smanjivanje broja zaposlenih u prosveti biće, čini se, teže nego u drugim delovima javnog sektora, zbog, kako kažu upućeni, jakih sindikata prosvetara, koji su se proteklih godina izborili za vrlo tvrde odredbe kolektivnih ugovora koji štite njihovo članstvo, ali i ograničavaju vladu da se bori sa sindikalnim zahtevima. Vlasti će tek kad prođe kriza imati velikih poteškoća da ograniče dalji rast plata zaposlenih u obrazovanju.

Vesna Jeličić

(U ponedeljak: Veća pomoć siromašnima)