Tri neveste na biciklu

Život na selu je raznovrsniji i bogatiji nego u gradu, iako, na prvi pogled, to ne izgleda tako. Zuzana Vereska nas je u to uverila svojim slikama i crtežima kad smo je nedavno posetili u Kovačici.

„Ljupkost crteža odlučnog i snažnog, a ipak odmerenog, bez ijednog suvišnog detalja, sveden kolorit i pročišćena estetika, odlika su svih dela ove slikarke… U svakom listu grafičke mape utkana je poneka poruka. Tu poruku umeju i mogu da odgonetnu samo oni kojima je dato da vole život i da se raduju običnim stvarima obasjanim suncem. Reč je o slikama koje slave snagu, domišljatost i volju čovekovu, baš kao u priči iz bajke o dedi i repi, koja je takođe ilustrovana”, napisala je o njenim slikama i crtežima Emina Ćirić, istoričar umetnosti.

Na kalendaru UN

Pažnju nam pleni slika „Tri neveste na biciklu” jarkih i čistih boja, na kojoj se prepoznaje uticaj slovačkog folklora.

– Svaka slika je jedna priča. „Tri neveste na biciklu” govori o periodu između dva svetska rata. Tada su se bicikli kupovali snajama a ne ćerkama, da bi se familija održala. U kući se tačno znalo ko šta radi i ko je kakvo zaduženje imao, pa je tako najstarija snaha nosila cveće na groblje, srednja gusku na pijacu, a najmlađa vino... – objašnjava Zuzana. „Neveste” su, od 2006. godine kad je slika nastala, viđene na brojnim izložbama širom sveta, a u Bratislavi su se našle i na bilbordu dugom sedam i visokom tri metra. 

Na pitanje zašto su se odlučili da baš delima Vereske obeleže otvaranje mnogih izložbi kod nas i u inostranstvu, Pavel Bapka, osnivač „Galerije Bapka”, rekao je:

– Svojim načinom slikanja Zuzana nastavlja tradiciju naive Martina Jonaša i Zuzane Halupove. Dala je veliki doprinos i u predstavljanju naše umetnosti i Kovačice. Slike su je „vodile” po svim kontinentima, izlagala je širom sveta, od Tunisa, Izraela, Španije, Kipra, preko Francuske, Švajcarske, Nemačke i Austrije, do Malezije... Njeni motivi su i na kalendaru UN.

(/slika2)Zuzana Vereska je i sama živopisna i neobična, baš kao i njene slike: u pustinji je jahala na kamili u slovačkoj nošnji, a na pariskom Monmartru nije odolela izazovu da i sama nešto naslika. Uspela je da privuče pažnju, ali je, pored divljenja prolaznika, „zaradila“ i pretnju da će biti uhapšena zbog slikanja na ulici bez dozvole.

Ova umetnica je poznata i po tome što ne slika samo na platnu, već i na svemu što joj se nađe pri ruci, a četkice i boje uvek nosi sa sobom. Tako očas posla nastane šetajuća izložba, na oduševljenje mladih.

O motivima svojih slika naša sagovornica kaže:

– Nekada se šećerna repa gajila u baštama, na malim parcelama. Kad bi je baka izvadila, obrisala bi je keceljom i dala nam da jedemo taj sladak koren. Od repe se pravio i pekmez. Kukuruz je priča za sebe, deca ga vole, bilo da se njim igraju ili ga jedu. Zato se često vide na mojim slikama i crtežima – podsećaju me na detinjstvo, na način rada i alatke koje se više ne koriste.

Slika na podsuknji

– Moje prvo slikarsko platno, u petom razredu osnovne škole, bilo je parče mamine podsuknje. Posle sam slikala po tanjirima, bili su mi nadohvat ruke, prozorima, zidu... Roditelji me nikada nisu grdili zbog toga, naprotiv, dozvoljavali su mi iako o psihologiji nisu mnogo znali budući da su bili paori – kaže Zuzana.

Svoju ljubav prema platnu i bojama prenela je iz rodne Padine u svoj novi dom u Kovačici. Da sve što tog trenutka radi ostavi i potpuno se posveti nadahnuću koje je u trenutku uhvati, Zuzana može zahvaljujući ogromnom razumevanju i podršci supruga Pavela i već odrasle dece Ivane i Andreja, koji su od nje nasledili umetničku žicu. Da li će se i oni posvetiti slikanju i, kao mama, biti okupirani njime ostaje da se vidi.