Amerika izmenjenog lika

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, avgusta – Da li iz Amerike odlaziš sa ugodnim ili neugodnim novinarskim utiscima, pitaju me ovdašnji prijatelji. Odlazim, kažem, s dragocenim iskustvom…

Odgovor, koji sagovornici doživljavaju kao nekonkretan, pokušavam da obrazložim činjenicama. U pet godina i tri meseca mog dopisničkog rada za „Politiku” iz „centra sveta”, toliko je bilo tumbanja po Novom svetu i njegovih veza s burama po ostalim svetovima, da bi „greh” bio, naročito u profesiji gde je „loša vest dobra vest”, ispoljeno bogatstvo protivrečnosti siromašiti razdvajanjem ugodnosti i neugodnosti.

Najizvesnije je da će mi, kao i mnogim kolegama, izveštavanje iz Amerike ostati kao vredna uspomena, ona koje se kao takva formira posle vanrednih iskušenja, u čijim je „usijanjima” bivalo poteže ostati „hladne glave”, a u kakve spada pisanje iz zemlje krcate događajima „važnim ne samo za nju nego i za svet”. Među njima je i okolnost da danas Amerika više napora ulaže da promeni sebe nego svet, koji je dobrim delom oblikovala a kome sada treba da se poprilično prilagođava.

Nova nepredvidljivost

Najviše me je iznenadilo što je Amerika, koja je dugo predviđala šta će biti s drugima, postala jedna od „nepredvidljivih zemalja”, za kakve važe tranziciona ustrojstva. Nepredviđenim događajima se izmenila toliko da sada ne može da sa sigurnošću predvidi ni šta će joj sutra reći ogledalo.

Većina anketiranih kaže da više nije izvestan ni nastavak „američkog sna”, da svako pokolenje živi bolje od prethodnika. A mnogi stručnjaci slute i da se „bliži kraju” globalna dominacija Vašingtona.

Prerano je, međutim, smatrati da će se ostvariti i takve ovdašnje, nove, bojazni. I njihova sudbina je nepredvidljiva.

U međuvremenu je Amerika u nekoliko navrata opovrgavala i svoja i spoljna, pa i dopisnička očekivanja. Novi milenijum je počeo pokličem: „Svi smo mi Amerikanci”, u znak solidarnosti sa ovdašnjim žrtvama terorističkih udara, da bi narednih godina, vašingtonska zastranjivanja dovela Ameriku u situaciju u kojoj nikad nije bila – da bude „zemlja koju svi najlakše kritikuju” i da joj se prvi put u novijoj istoriji suzi krug praktičnih saveznika.

Kad se od nje očekivao zaokret, ona je nastavila rutinski i 2004. reizabrala Džordža Buša. Po pravilu da se „predsednik ne menja usred ratovanja”, iako je do invazije na Irak došlo na osnovu pogrešnih pretpostavki.

Neuobičajeno joj je, pri tom, prestalo da važi pravilo profitiranja u ratovima, pa je zaglavljivanjima u „globalnom ratu protiv terorizma” oštetila delove sopstvenog sistema, s povredama i građanskih sloboda na kojima je zasnivala svoj prosperitet. Ujedno se, posle dugog služenja za uzor drugima kako treba rukovati parama, „neočekivano” ispostavila kao izvor finansijske krize koja je sa posrnulog Volstrita potresla svet.

Obama kao promena

Kad se pomišljalo da nema ni snage ni volje da se odrekne nataloženih predrasuda, spektakularno se preobratila i prvi put izabrala predstavnika rasne manjine, crnca Baraka Obamu, za šefa Bele kuće. Spremnost za tako veliku promenu čela nacije, nije dosad pokazala nijedna savremena sila.

Istovremeno, Amerika je sebi priznala da „više ne može da ide dosadašnjim putem”. Preforsiranost „samoregulacije tržišta” dovela ju je do najveće krize posle davnašnje „velike depresije”, pa je prinuđena da, kao spasonosne, primenjuje vanredne i opsežne mere državne intervencije, ranije karakteristične za dezorijentisane poretke. Zbog takvih „privremenih” zahvata, republikanska opozicija, čija je vlast dovela do sadašnjeg loma, kritikuje predsednika demokratu, kao „socijalistu, koji bi da od Amerike napravi kopiju neprihvatljivog zapadnoevropskog sistema”. U Obami, pak, svet vidi „poduže čekani, sveži lik Amerike, s većim razumevanjem za druge”. „Ko zna kakvih ćemo se još čuda nagledati”, kaže poznanik. „Čudo” je očekivao i dopisnik, kada je pri dolasku ovamo pomišljao da bi odnosi Amerike i Srbije mogli da se sasvim normalizuju. Suštinske razlike oko Kosova, s vašingtonskim produženim pritiscima da se uvećaju priznavanja te pokrajine Srbije za nezavisnu država, ostale su nepremostive. Uz nastojanja obeju strana da se saradnja razvija na nespornim poljima.

S „kosovskim pitanjem” se dopisnik češće suočavao u Njujorku (nego u Vašingtonu) povodom sednica Saveta bezbednosti UN i drugih sastanaka, gde se Srbija tretira u njenim međunarodno priznatim granicama. Odlasci u Njujork su jedno vreme bili toliko česti, da će mi taj grad, prepun čari od kojih većinu nisam stigao da vidim, u sećanju ostati kao mesto gde sam se, uprkos geografskoj udaljenosti, najviše i takoreći neposredno suočavao sa sudbinom svoje zemlje.

Mešavina razlika

I po tome, Njujork „nije Amerika”, kako ga karakterišu ovdašnji tradicionalisti, kojima je „stran” njegov internacionalistički karakter. Ali, ni Vašington „nije Amerika”. „Nisu to”, ponaosob, ni Holivud, ni Čikago, ni njene „nedođije”, ni kauboji, ni Indijanci, ni Silicijumska dolina, ni četvrti u koje se „ne zalazi”, ni naselje Frendšip Hajts s „Politikinim” dopisništvom.

Ali, sve to i još štošta čini Ameriku, i naglašava njenu specifičnu vrednost najveće mešavine razlika. Spoja praktično svih rasa, klasa, vera, nevera, kultura, sudbina, jezika, a čija je personalizacija i Obama (sin kanzaske belkinje i kenijskog crnog imigranta).

U tom pogledu, Amerika je replika sveta. Sveta koji ju je stvorio da bi od nepoznatog napravio nešto skladnije od onoga što je poznavao. Poduhvat je doveo do preseljenja „centra sveta” sa Starog kontinenta u Novi svet, da bi se danas ispostavilo da treba tražiti i bolja, mahom decentralizujuća rešenja.

U toku je opet, reklo bi se, masovna seoba prioriteta i smerova. Dopisnikova spada u jednostavne, po principu „svuda pođi, kući dođi”. Mnoge ostale „selice” nisu više sigurne pred približavajuću, ne samo kalendarsku, zimu gde su im „topliji krajevi”.