Šah mi je tri puta spasao život

Na sutrašnji dan, pre tačno 70 godina, počeo je Drugi svetski rat i završio se prvi deo meteorskog šahovskog uspona šesnaestogodišnjeg majstora Svetozara Gligorića. Svega pet dana ranije, njegova pobeda na Amaterskom šampionatu Kraljevine Jugoslavije i osvajanje titule majstora bili su ravni najvećim sportskim podvizima i najavljivali vrhunsku karijeru. Kada se danas u svetu definiše mesto našeg legendarnog velemajstora, svi ističu da je mogao da postane svetski prvak da nije došla ta ratna, šestogodišnja pauza.

Gligorić je, međutim, na gostovanju u Jermeniji ovog meseca, zadovoljan i šahovskom karijerom i muzičkom – koju tek započinje kao kompozitor – podsetio domaćine da mu je šah tri puta spasao život u Drugom svetskom ratu. Za objašnjenje nije bilo vremena, pa smo ga zamolili da celu priču iznese u našem listu:

– Priča počinje pre zvaničnog rata u Jugoslaviji. Majka mi je umrla 1. novembra 1940. i tako sam ostao bez roditelja, jer sam oca izgubio osam godina ranije. Pomogli su mi šahovski rezultati. Imao sam čak tri ponude ko će da mi obezbedi da završim osmi razred i veliku maturu. Jedna je bila od majke Ganeta Janoševića, kasnijeg velemajstora. Ona je bila udata za bogatog advokata iz Vojvodine i imali su plac u strogom centru Beograda, gde je sada kafana „Mornar”. Na jednoj strani bilo je zdanje gde su stanovali, a okolo kućice u kojima mi je nudila da stanujem i da me izdržava. Znala je samo da sam šahista, kao i njen sin.

– Druga ponuda bila je od Vasilija Medana, novinara „Politike”. Znali smo se iz Beogradskog šah-kluba, on je čak igrao na turniru u Zagrebu gde sam postao majstor. Kao književnik, imao je osam puta veću platu nego moja majka koja je radila u proizvodnji maraka i verovatno se tu i otrovala, što je kasnije dovelo do leukemije. Imao je luksuzni stan, sa prilazom pokrivenim staklom u zgradi koja i danas postoji u Francuskoj ulici. Svirao je flautu, sećam se „Slavujeve pesme” od Griga. Najviše mi se dopalo da stanujem kod njega i živim nezavisno.

– To bih i izabrao da nije bilo ponude doktora Nika Miljanića, predsednika Beogradskog šah-kluba i vrhunskog hirurga, profesora univerziteta čije ime od pre nekoliko godina nosi Anatomski institut u Beogradu. Bio sam čest gost kod njega, a šah je igrao i njegov najstariji sin, moj vršnjak. Na kraju sam prihvatio njegov poziv iz poštovanja, a mimo svoje želje.

– Doktor Miljanić nije bio samo najveći humanista kojeg znam, već i genije za razumevanje ratnih prilika. Na dan demonstracija, 27. marta 1941, spakovao je majku, brata sa ženom i sinom, svoja tri sina i mene kao četvrtog, i preselio nas iz Beograda u Vrnjačku Banju. Dolazi 6. april i bombardovanje Beograda. Čim su ušli u Beograd, Nemci su streljali Vasilija Medana…

– Dalje bežimo furgonom do Čačka, Sarajeva pa Crne Gore. Kada smo stigli u Nikšić desila se zvanična kapitulacija. Doktor Miljanić prelazi u novu bolnicu u Risnu, ali kada je Musolini proglasio Boku Kotorsku italijanskom državom, vodi nas u svoj kraj, u Banjane. Samo je, prethodno, ukrao iz bolnice autoklav za dezinfekciju, da bi mogao da radi.

– Avgusta 1942. stigli smo u Velimje u Banjanima, u zapadnoj Crnoj Gori, prema Hercegovini. Bila je to oaza mira, četiri kilometra van put, ali ja sam imao kompleks da od 1941. nisam bio borac. Prva prilika ukazala mi se posle Sutjeske, kada se tu povukla Peta crnogorska brigada Save Kovačevića. Pobegnem u partizane, obišavši seoske straže u kraju koji je bio orijentisan zelenaški, nezavisno. U štabu komesar Dragiša Ivanović, budući narodni heroj i predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije. I on je bio šahista, deset godina stariji od mene. Kada me je video, ponudio mi je da budem pri štabu, ali ja sam hteo u borbenu jedinicu, u prvu četu.

– Tu počinje drugo spasavanje od mene samog. Prvo iskustvo imao sam na proplanku iza zemljanog zaklona. Komandir traži dobrovoljca da postavi sa duge strane brane gvozdeno postolje za teške mitraljeze. Javim se samo ja. U teget grombi kaputu pređem, stavim postolje i vratim se nazad. U tom trenutku jedan mladić podigne glavu i istog trenutka ga pogodi metak koji je bio namenjen meni.

– Doktor Niko je bio očajan što sam se stalno izlagao. Kada su ga, kao najpopularnijeg u narodu, postavili za predsednika CASNO, zvaničnog rukovodećeg organa na slobodnoj teritoriji, izdejstvuje rešenje da me izvuče sa fronta. Odbio sam. Jedini sam mogao da naučim rad nišanskih sprava na teškom minobacaču, jer sam znao matematiku i geometriju, pa me imenuju za vodnika u odeljenju sa poluteškim oružjem.

– Prođe nekoliko meseci, pošta je išla sporo, i najzad dođe nova naredba koju su potpisali lično Peko Dapčević i Mitar Bakić, da moram da se povučem. Bilo je smešno da šefovi cele vojne organizacije intervenišu za mene na dnu lestvice. Morao sam da se vratim, pa me pošalju da budem delegat Pete brigade na omladinskom kongresu, posle u omladinski komitet i pozorište.

– Meni se sve to nije dopalo. Odem u Okružni komitet i zatražim da me kao oficira pošalju na Sremski front, što je bilo polu-samoubistvo. Na ulici me sretne pukovnik Veljko Mićunović, šef OZNE za Crnu Goru. Pita me jesam li ja Gligorić i kaže da ga sačekam. Za desetak minuta se vrati i povede me da pri štabu OZNE dobijem dužnost u pratećoj četi. Početkom 1945. je prešao u Beograd i poveo samo mene, kao jedinog pratioca. Išli smo vojnim konvojem do Tirane, a zatim čekali dva-tri dana na ruski vojni avion i tako sam se vratio u svoj grad posle četiri godine, zahvaljujući šahu i dobročiniteljima koji su mi spasavali život – ispričao nam je Svetozar Gligorić, na povratku sa gostovanja u Jermeniji.

Marjan Kovačević