Arbitri naučnog kvaliteta

Dostignuća u nauci i medicini često se nađu na naslovnim stranama medija i predmet su javnih diskusija. S povećanim brojem naučnih informacija koje se predstavljaju široj javnosti i povećanim brojem organizacija koje se bave promocijom i diskutuju naučna dostignuća, postaje vrlo teško da se vrednuju naučna dostignuća i da se utvrdi koje naučne tvrdnje treba ozbiljno shvatiti, a koje informacije su, jednostavno rečeno, netačne. Često i sami naučnici saopštavaju vrlo kontradiktorne činjenice.

Kako da znamo čemu i kome da verujemo?

Zbog toga su ozbiljni naučnici uspostavili sistem recenzije za odlučivanje koji naučni rezultat može da se objavi u nekom naučnom časopisu. Naučne publikacije podvrgavaju se nezavisnom i pažljivom pregledu vrhunskih naučnika pre nego što se ti rezultati objave, a da autor ne zna ko su ti stručnjaci.
U svetu se danas godišnje publikuje više od milion naučnih radova u raznim naučnim časopisima. Naučni časopisi opšteg usmerenja, kao što su „Sajens” i „Nejčer”, imaju ekstremno rigorozne standarde za publikovanje. Odbiće da štampaju čak i relativno dobar naučni rad ako urednici ne vide da je u pitanju neki naučni prodor u datoj naučnoj oblasti. Ovakvi naučni časopisi obično imaju dvoslojni sistem vrednovanja.

U prvom koraku članovi uredničkog odbora utvrđuju da li je nalaz prikazan u radu korektan, a potom da li je dovoljno inovativan da bi zavredeo publikovanje. Ogromna većina podnetih radova bude odbijena upravo na tom stepenu vrednovanja. Radovi koji prođu ovu prethodnu recenziju šalju se na recenziju vrhunskim, dokazanim ekspertima širom sveta, da ih „dubinski” analiziraju.

Zašto sam naveo primere „Sajensa” i „Nejčera”?

Svi smo se nedavno obradovali kada je jedan naš mlađi kolega objavio rad u „Sajensu”, u saradnji s drugim kolegama, što mu nimalo ne umanjuje značaj. Međutim, ovde je najvažnije istaći činjenicu da se na sličan način u ozbiljnom naučnom svetu i u zemljama gde je nauka razvijena primenjuje identičan princip kod odobravanja ili finansiranja naučnih projekata, a isto tako i kod izbora nastavnika na univerzitetima! Za izbor na neko profesorsko mesto često se traži i po 15 (slovima petnaest!) nezavisnih mišljenja.
Da bi se i kod nas u Srbiji koliko-toliko nauka upristojila, najpre moramo da vidimo ko je ko u nauci. Moramo da prođemo kroz katarzu sličnu onoj kroz koju prolaze naučni radovi u već navedenim naučnim časopisima. O tome šta je vredno, a šta nije da više ne odlučuju birokrate u Ministarstvu za nauku ili ministar za Nacionalni investicioni program ili, pak, srpski akademici. Svi, ali svi bez izuzetka bi za finansiranje naučnih projekata morali da budu podvrgnuti međunarodnom, nezavisnom vrednovanju.

Takozvana kvantifikacija naučnih radova koju je pre neki dan s razlogom kritikovao jedan kolega fizičar(?), a trenutno je na snazi, može se, jednostavno, nazvati suludom i samoubilačkom!

Da ponovim: bez nepristrastnog, objektivnog, međunarodnog vrednovanja naših naučnih projekata ostaćemo tu gde smo. A gde smo? Nigde!

Profesor Univerziteta u Beogradu