Nije lako sa 30 đaka

Srbija ima dovoljno razvijenu mrežu osnovnih i srednjih škola. Problem je što ta mreža već više decenija nije preispitivana i sada je u dubokom raskoraku sa demografskim, privrednim i socijalnim realnostima. Nijedno ministarstvo prosvete u poslednjim decenijama nije ni pokušalo da rešava te probleme iako je bilo inicijativa stručnjaka van ministarstva.

U ovom trenutku došla je inicijativa sa strane za „racionalizaciju” mreže osnovnih škola. Mislimo, naravno, na inicijativu Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (u okviru pregovora o sporazumu naše zemlje sa tom institucijom). Trenutak kada se pokreće rešavanje tog problema (finansijska kriza) i način na koji je to učinila Svetska banka su takvi da je potrebno da se uputi snažan signal da postoji veoma ozbiljna opasnost da se obrazovanju Srbije nanesu ozbiljne dugoročne štete.

Smisao ovog teksta je da ukaže na te opasnosti i da pokrene debatu o problemima optimalizacije mreže škola.

Predlog Svetske banke koji je vrlo sporan izneo je direktor kancelarije Svetske banke u Beogradu gospodin Sajmon Grej (NIN, od 6. avgusta ove godine). Taj sažeti tekst iznosi osnovne ideje koje su detaljnije izložene u jednoj analizi Svetske banke („Suočavanje sa finansijskom krizom u Srbiji putem povećanja produktivnosti javnog sektora“,maj 2009).

Suština predloga za koji smo rekli da nosi velike opasnosti je u sledećem stavu (koji je NIN izdvojio kao udarnu ideju): „Ako pretpostavimo da odeljenje ima najmanje 30 đaka, onda Srbija ima 11.000 odeljenja više no što joj treba, ili oko 37 odsto ukupnog broja u osnovnom obrazovanju. Teorijski, Srbija tako može uštedeti 14,7 milijardi dinara ukupnog budžeta namenjenog osnovnom obrazovanju”.

Taj predlog nosi velike opasnosti iz sledećih razloga: sadrži netačne tvrdnje i nije zasnovan na stvarnom poznavanju stvari, Svetska banka ima veliku moć i naše vlasti nisu nezavisne od njenih stavova (i stavova MMF koji zastupa iste predloge).

Na početku kritičke analize predloga Svetske banke (SB) treba reći da kada je reč o mreži škola SB nije napravio nikakvu izvornu analizu stanja mreže već da je to sekundarna analiza. A izvornih analiza ovih problema ima nekoliko. Tu je analiza Uneska i Unicefa „Sveobuhvatna analiza sistema osnovnog obrazovanja u SRJ” iz 2001. godine, zatim analiza na inicijativu Unicefa čiji su rezultati objavljeni u publikaciji Bogojević, Ivić, Karapandža (2003): „Optimalizacija mreže škola u Srbiji”. Levitas i Hercinski su napravili za potrebe Ministarstva prosvete novu analizu 2006. godine („Finansiranje i upravljanje u osnovnom obrazovanju Srbije”).

U tim izvornim analizama konstatovani su svi problemi, prikupljene su osnovne činjenice o mreži škola i dati su konkretni predlozi za optimalizaciju mreže škola (pored ostalog definisano je 11 modela rešavanja problema optimalizacije).

Prvi problem sa „analizom” i predlogom Svetske banke je što ni jedna od izvornih analiza koje SB koristi ni izloženim činjenicama ni izričitim predlozima ne obećava olake finansijske uštede i ne sadrži predloge kao što je predlog SB.

Drugi problem je što analiza SB sadrži veoma netačne činjenice. Evo nekih od osnovnih netačnosti u analizi SB: nikada u poslednjim decenijama u Srbiji nije izdvajano pet odsto BNP za obrazovanje, kako se tvrdi u ovoj analizi (poslednjih godina jedva da je bilo nešto iznad polovine te cifre); nikada Srbija nije za obrazovanje imala nivo izdvajanja koji je „...uporediv sa izdvajanjima u drugim evropskim zemljama”; zaključak izveden iz tih pogrešnih činjenica da „uprkos tom odgovarajućem nivou potrošnje (za obrazovanje) postignuća sistema obrazovanja u Srbiji su razočaravajuća“ potpuno je neutemeljen.

Analiza SB je napravljena na zahtev našeg ministarstva finansija. Očigledna je bila namera tog ministarstva da nađe bilo kakve mogućnosti budžetskih ušteda. SB je svesrdno izašao u susret Ministarstvu finansija, što je dalo iluziju da se može uštedeti „37 odsto ukupnog budžeta namenjenog osnovnom obrazovanju”.

I baš na tom čisto finansijskom terenu pokazuje se koliko je predlog SB neozbiljan i iluzoran. Pre svega, nisu uračunati finansijski gubici do kojih bi došlo ako bi se čak moglo ukinuti 11.000 odeljenja: socijalni program za učitelje koji ostaju bez posla i troškovi nove armije nezaposlenih i njihovih porodica, troškovi prevoza učenika čije škole bi bile ukinute (kupovina i održavanje vozila, plate vozača i sl.).

„Teorijska” mogućnost značajnih finansijskih ušteda naglo se gubi kada se poznaju činjenice o mreži škola u Srbiji. Ta mreža je izrazito dvojna: postoji veliki broj malih škola (računajući tu, naravno, i područne škole izdvojene od matičnih škola, i to pre svega u seoskim sredinama) koje obuhvataju mali broj učenika i manji broj velikih gradskih škola u kojima se školuje veliki broj učenika. Prelivanja iz jednog dela te mreže (na primer, ukidanje malih seoskih škola) ne može imati skoro nikakve efekte u drugom delu te mreže. Dalje, u Srbiji postoji preko 3.000 kombinovanih odeljenja (to su ona odeljenja u kojima jedan učitelj u isto vreme ostvaruje program za dva, tri pa i četiri razreda). U „teorijsku” računicu SB nije ušla ni činjenica da su mnoga odeljenja od onih 11.000 koje SB hoće da „odstreli” i odeljenja sa nastavom na jezicima nacionalnih manjina (naši zakonski propisi predviđaju znatno manji broj učenika u tim odeljenjima) jer se ta odeljenja ne mogu spajati sa drugim odeljenjima.

profesor univerziteta, predsednik Obrazovnog foruma (Beograd)