Preneti iskustvo mlađem

Slobodanka Rakić Šefer trenutno je okupirana novim ciklusom. Tema je žena, a naziv se nametnuo sam – „Nisam vila da zbijam oblake”. Neke od najnovijih radova već smo imali priliku da vidimo u njenom ateljeu, a neke će beogradska publika videti i na novoj samostalnoj izložbi pod nazivom „Ona sanja... Ne budite je!”, koju će Slobodanka Rakić Šefer prirediti u galeriji „Feniks” (Tadeuša Košćuška 28) u Beogradu. Otvaranje je večeras u 19 časova.

Postavka koja će u ovom galerijskom prostoru biti izložena do 19. septembra 2009. godine obuhvatiće nekoliko studijskih slika Slobodanke Rakić Šefer, radove iz ciklusa „Bele slike – Vajati svetlosti”, „Pčele – medeni vajati”, „Vajati spokoja – Molitvenici”, „Sinteze – Obrade – Citati”, „Stolice”, „Svetkovine”, „Paunovi – Rajske ptice”, kao i najnovija ostvarenja.

Na našoj likovnoj sceni gotovo da više nema nijednog umetnika koji je toliko dugo u kontinuitetu slobodni umetnik. Vi ste baš rešili da od početka do kraja karijere ostanete u tom statusu?

Ne znam da li sam to svesno rešila ili mi je tako zapisano. Imala sam tri ponude za profesuru na umetničkim akademijama, i to me je radovalo pola dana. Sledećeg jutra, kada bih se probudila, donosila sam odluke da ništa ne menjam. Naravno da bi dobro došlo da svoje nagomilano iskustvo prenesem na mlađe, pa makar i za jednu godinu profesure. Ali...

U Galeriji Kolarčeve zadužbine u kojoj redovno posećujem izložbe mladih, u polučasovnom razgovoru sa jednim mladim slikarem, pre nekoliko godina, desilo mi se da je on ustao, zahvalio mi na idejama koje sam mu dala i pri tom rekao da je od mene više naučio nego za pet godina studiranja. To je danas tako; mladi ljudi više ne dobijaju ni delić onoga što smo mi dobijali od naših profesora za vreme studija.

Kakva su vaša studentska iskustva?

I danas se sećam i koristim iskustvima koje su meni prenosili sjajni ljudi i profesori, a pri tom i vrhunski umetnici kao što su: Cuca Sokić, Mladen Srbinović, Milan Kečić, Mića Popović, pa Stojan Ćelić koji je, iako mi nije predavao, znao da me zaustavi u zgradama Akademije i da me uvek u nečemu posavetuje. Ubeđivao me je, pored ostalog, da širom otvorim paletu, da u meni leži rođeni kolorista i da je šteta što sebe sputavam radeći samo bele slike. On je to znao i hteo je da me oslobodi. Godinu-dve kasnije, to se i desilo. Prešla sam na pčele i počela da upotrebljavam čak i crnu boju, za koju me je profesor Ćelić ubedio da je upotrebim.

Priredili ste više od 80 samostalnih izložbi po celoj bivšoj Jugoslaviji, kao i u inostranstvu. Ovoga puta izlažete u privatnoj galeriji „Feniks”. Kakvo je to iskustvo?

(/slika2)Pa, u svetu su sve galerije privatne, čak i neki muzeji. To je neminovnost vremena. Ako je „Prosvetina” knjižara „Geca Kon” prodata privatniku, znači doživela je ponovnu transformaciju, nemojmo se čuditi ako tim putem krenu i državne galerije. Imamo mi nekoliko ozbiljnih privatnih galerija i od njih ne treba bežati.

Galerija „Feniks” je već zauzela svoje mesto. Kada je otvorila svoju galeriju, Branka Pavić me je odmah pozvala da izlažem, međutim, tada sam bila pred izložbom u Galeriji ULUS-a, drugi put sam pripremala izložbu u Modernoj galeriji u Užicu i, evo, sada su se stekli uslovi da izlažem u „Feniksu”.

Pred novim ste ciklusom koji ste nazvali „Nisam vila da zbijam oblake”. Tema je žena?

Tema jeste žena. Da mi je neko pre 30 godina rekao da ću to nekada raditi, ne bih ni u snu poverovala. Znate, na akademiji sam puno radila ženske aktove. Moj profesor Mladen Srbinović je bio toliko ljut što brže ne idem ličnim putem već se oslanjam na žive modele, pa mi je iznenada ukinuo model i naterao me da se oslonim na svoju maštu. To je bilo mučno, ali i vrlo korisno i danas sam mu mnogo zahvalna na tome. Ta je introspekcija donela kod mene puno vidljivih i zapaženih rezultata vrednih pažnje: od belih slika, preko pčela, sinteza, obrada, stolica, svetkovina, rajskih ptica do simbolike žene. Svaki ciklus pokrene nove ideje, maštu, simbole, poruke i iznedri novo iskustvo kao i nove estetske vrednosti. I za ovaj ciklus biće potrebno vreme.

Da li je teško biti žena umetnica u Srbiji danas?

Užasno teško. Pamtim reči Miće Popovića koji mi je jednom prilikom rekao: „Znam da ti je teško, znam da zaslužuješ više, ali ovo je Srbija. Ovde žena služi za ne daj Bože, da rađa decu, da kuva, pere, dvori muža. Uvek po strani. Ti si darovita, puno si uradila, samo guraj napred i nemoj se razočarati što će proći još najmanje deset godina dok te ne priznaju!” Bio je to pravi šamar za mene, ali kada sam se poverila Katarini Adanji, koja me je takođe podržavala, ono mi je to isto rekla. I, tako je i bilo.

Ja se i danas potvrđujem kao na početku, iako imam 33 godine profesionalnog rada, samo što je danas užasno teško počinjati bilo šta, pa i održati ono postojeće. Kada je umetnost u pitanju, država više nema nikakvu ideju šta bi sa umetnicima. Ona bi, stiče se utisak, najviše volela da nas nema! Porezi na umetničko delo su toliko visoki da prelaze i 100 procenata. I, naravno, svi smo na gubitku: i država, i galerija, i umetnici. A ima još ljudi, i to dovoljno, koji se ozare pred lepotom umetničkog dela. Ali, kada vide cenu ostaju zatečeni.