Ćirilov, svoj savremenik

Na stranicama nedavno objavljene knjige "Svi moji savremenici" Jovan Ćirilov zabeležio je događaje, trenutke, priče i anegdote vezane za poznate ličnosti. Kada je izdavačka kuća "Prosveta" predložila Ćirilovu da štampa njegovu zbirku portreta "Svi moji savremenici" imala je na umu da ta svedočanstva mogu biti zanimljiva za čitaoce i da su ona svojevrstan dokument o poslednjih pola veka kod nas i u svetu.

Pišući o svima njima, "u prošlosti i budućnosti", Ćirilov je, kako kaže, zapravo pisao i o sebi. A ne pišući o nekima izostavio je nešto od svoga života. O mnogim savremenicima još nije pisao, jer spisak je dugačak, ali će nastaviti da piše ovakve portrete, obećava Jovan Ćirilov.

Koje ličnosti, anegdote, priče biste izdvojili? Šta ste izostavili ili zaboravili da napišete?

Mislim da su zanimljive, pre svega, ličnosti koje drugi nisu imali priliku da sretnu ili je sve manje onih koji su ih sreli, kao što su Sartr, Tito, Jovanka Broz, Krleža, Andrić, Soros, Grotovski, Žan-Luj Baro, Dedinac, Gligorić. Neko je možda pomislio da sam ja imao pretenziju da pišem zaokružene portrete ili čak enciklopedijske jedinice o njima. Ne, ja sam ispisivao svoje iskustvo u susretu sa tim osobama, često iskošeno, nesvakidašnje, i nešto što niko drugi još nije zabeležio. Nisam krio slabosti niti vrline mojih savremenika, niti bio indiskretni i zajedljivi savremenik. Ima još toga što nisam stigao da zabeležim. Recimo da Ivo Andrić nije došao na premijeru moje dramatizacije "Proklete avlije" da ne bi morao novinarima da kazuje svoje utiske. Ili mnogo onih o kojima imam nameru da pišem, kao, recimo, o legendarnom profesoru etike Milošu Đuriću, jedinom koji se još u to vreme obraćao studentima sa ti. Usput nam je na času otkrivao etimologiju naših prezimena, a meni na ulici analizirao pozorišne kritike koje sam već tada pisao u "Studentu".

Šta Vas fascinira?

Fascinira me veliki dar, kakav je recimo imao Aleksandar Popović. Iz njega je prosto izvirala neponovljivost, životno iskustvo, raskoš jezika, širina prirode, a sve to kao jedinstven tok njegovog talenta.

Živeli ste život u skladu sa svojom prirodom i interesovanjima neprestano tragajući za novim. Ipak, novo pozorište može se reći, ovde se ne smatra našom, nego tuđom tradicijom?

Ne znam ni sam otkuda mi taj poriv da tragam za novim i nepoznatim. Možda sam u tom traganju prevazilazio jednoličnost ravnice u kojoj sam rođen, gde i Isidora Sekulić i Crnjanski ("Sumatra, tihi, snežni vrhovi Urala"...). Oboje su težili ka nepoznatim i dalekim horizontima. Možda u tom traganju intenzivnije osećam da živim. Srećom da mi se pružila prilika da mi traganje za novim postane moj životni poziv.

Ceo Vaš život vezan je za pozorište. U svetu Vas svrstavaju među najznačajnije pozorišne ličnosti. Koliko je teško trajati toliko dugo u svetu umetnosti?

Dugo trajati u svetu umetnosti jedino je mogućno ako ga se čovek ne drži grčevito, već ga smatra svojom prirodnom sredinom. Zamislite kad bi čovek svaki udisaj vazduha, bez koga se, naravno, ne može, shvatao kao dar s neba. Čak je dobro smatrati zapravo da možeš i bez sveta umetnosti i umetnika, živeti sa svojom sredinom u svoj njenoj sveukupnosti.

Da se niste otisnuli u svet pozorišta, možda biste bili slikar, jer znamo za Vaš skriveni slikarski talenat. Odakle tolika posvećenost fotografiji?

Moje fotografisanje je deo iste želje da ostane zabeleženo ono što mi se desi, ono u čemu učestvujem i da te trenutke podelim i sa onim koji će doći, da moje iskustvo postane iskustvo i nekog drugog. Iako smatram da je fotografisanje u rukama darovitih – umetnost, moje fotografisanje nema te pretenzije. Zato sam povodom predloga vaše imenjakinje Borke Pavićević da u CZKD priredim izložbu svojih fotografija, smislio samoironičan naziv izložbe – "Ja i moj idiot". Čak su i karikature koje crtam kad mi je na nekom skupu dosadno na "materijalima" za sednicu, deo tog mog sindroma – zabeležiti što više onoga što se oko mene i meni dogodi.

Poznati ste po toleranciji. Ipak, jednom ste razbijali po pozorištu...?

Moja tolerancija ima granice. Tačno je da sam nekoliko puta u životu imao ispade koji ne liče na mene. Ali se posle toga stidim svog gneva i njegovih posledica.

Da li Vam Sartr i danas pomaže u opredeljivanju oko moralnih dilema?

Sartr toliko zloupotrebljavam u svojim svakodnevnim velikim i malim moralnim dilemama da mi je već neprijatno pred samim sobom. Voleo bih da izmislim nešto novo i svoje, ali ne mogu. Osim toga skrivati se iza nečijeg tuđeg autoriteta je neka vrsta izneveravanja Sartrove filozofije koja upućuje na neprestano lično opredeljivanje.

Kako gledate na spoj: gluma-politika?

Nije mi poznato da se baš mnogi glumci bave politikom. Ali se zbog prirode njihove javne i svakom vidljive umetnosti više primećuju. Ko primećuje daleko veći broj ekonomista i pravnika političara? Moj stav je prema tome da je u principu u redu, ali se u svakom pojedinom slučaju glumca političara pitam kakva je ta politika koju zastupa, da li je u tome iskren, nekoristoljubiv, naročito kad zastupa političke poglede bliske mojima. Ja mislim da je dobro što se Vojislav Brajović poduhvatio teške dužnosti ministra kulture, jer oseća da nešto konkretno može da učini za kulturu i umetnost i već na prvim koracima sa svojom ekipom prilično uspeva.

Godinama bavite se pozorišnom umetnošću. Međutim, nikada niste predavali na nekoj akademiji ili umetničkoj školi. Zašto?

Uvek sam to želeo. I čudio da me ne zovu. Obradovao sam se kad me je jedan moj vršnjak koji je već bio docent zapitao: "Zašto ne dođeš na pozorišnu akademiju". "A šta da predajem?" pitao sam. ."Ne da predaješ, već da završiš i taj fakultet", odgovorio mi je.

A pozorišni klanovi?

Ne verujem u klanove. Znam po tome što su me katkad za to optuživali, a ja sam znao i znam da nisam "član" nikakvog klana. To što sam se trudio da dam priliku da sposobni i daroviti rade prave projekte u pozorištu na čijem sam ja na čelu ili na Bitefu, to sam smatrao i smatram svojom dužnošću. Neću valjda podržavati nedarovite da bih izbegao njihove etikete. Reč je o "izboru po srodnosti", kako je naslovio Gete jednu od svojih značajnih knjiga. Bolje je biti pripadnik "klana" boraca za darovite nego "interesne grupe".