Turista u modernim vremenima

Ljudi modernog vremena putuju samo da bi otputovali. Odlazak na turističko putovanje izraz je težnje da se malo izgube koreni i da se promeni mesto. Kada obilazi neku zemlju, turista je stvarno ne obilazi; on obilazi njene fantome, zapravo sve ono što je naizgled odolelo zubu vremena: spomenike, katedrale, umetnička dela, narodne običaje. Lice jedne zemlje, onako kako se pojavljuje u turističkom vodiču, zapravo je fantastično. Danas, u postmodernom svetu u kome živimo putnik je turista koji vidi čuvena mesta koja su toliko poznata sa fotografija i razglednica tako da se ponekad čini da njegove fotografije predstavljaju kopije originala. Plaže su postale kultna mesta sunca za našeg kič-turistu: najveća sramota je otići na more a ne pocrneti. Bronzana boja je obeležje moderne estetike, a samo „bronziranje” je sredstvo socijalne afirmacije po povratku u grad i na posao.

Putovanje radi odmora krajnji je proizvod našeg naprednog, potrošačkog društva. Iz psihološkog ugla gledano, turizam predstavlja jednu vrstu opijuma koji otupljuje svest. Čim ode iz svoje baze, naš turista postaje jedna nova ličnost, on odmah počinje da menja navike, i tu počinje san našeg turiste u modernim vremenima.

Američki antropolog Burstin zapaža da sve češće idemo na putovanje ne da bismo gledali već da bismo fotografisali. Turista nije obmanut, on priželjkuje obmanu. Za njega nije važno ono što je stvarno nego ono što je nalik stvarnom, što je spektakl, i ukoliko ne bude nagrađen spektaklom on biva razočaran.

Odlomak iz dnevnika jednog turiste: „Penjem se, i osećam znoj kako mi curi niz leđa, posmatram ove stene oko mene i pitam se kako su se našle tu. Znam šta je vodič rekao, ali zar je moguće da nikome sve to nije toliko nestvarno koliko meni. Kako su uspeli na ovoj visini da sagrade manastire, pa to je oko 600 metara, kako su dopremali materijal za gradnju, kako su gradili…kako, ja sam evo znojav, i umoran posle nekoliko stepenika, gledam turiste oko mene, svi slikaju neumorno. Jedan omanji crn čovek je uključio kameru i snima sve, vidim kako je ponosan, kada dođe kući svim prijateljima će pokazati gde je bio, ali najteže je od svega što nije shvatio gde je došao. Sunce je danas jako, nemam nimalo vode kod sebe da popijem, sve teže se penjem, ali ne žalim se. Jedna majka sa detetom odustaje, govori kako ne može više, ali njen sinčić je ubeđuje: ’Mama, mama, pa kada ćemo ponovo doći, izdrži, još samo malo, mama, izdrži da vidimo manastir’”.

Snimanje i izbor objekata često pokazuju želju turiste ne samo da snimi nešto što želi da zapamti već ono što želi drugima da prikaže. Turista ne ide ka stvarima, on se kreće ka slikama stvari. Turista u modernim vremenima kupuje svoj godišnji odmor kao paket, pa bi zbog toga želeo i kulturu da dobije upakovanu. Danas, ma koliko bile složene, kulture se svode na par prepoznatljivih karakteristika, tako da kulture danas postaju roba. Mogli bismo reći da je Burstin u pravu, kada opisuje organizovana putovanja kao serijski proizvedenu robu, za koju unapred znamo da je lošeg kvaliteta. Turista je pasivan, on čeka da mu se dogode zanimljive stvari, on ide u razgledanje – sajtsing.

Pre nekoliko dana jedan prijatelj mi je ispričao sledeće: „Dva sedišta iza mene sedeli su umorni i vremešni Italijan i njegova žena. On je zubar iz Milana. Kada sam ga upitao za znamenitosti Saragose, nije znao da mi odgovori. On i njegova žena su se uputili u ovaj grad, jer je prosto bio u paketu, a agent im je obećao da ova tura obuhvata svetski čuvena mesta, i to je samim tim bilo dovoljno za njih”.

Turizam je pokazao da smo navikli da slobodu prihvatamo kao masovnu obmanu kojoj smo se prepustili „iako smo je potajno prezreli”. Dokle god su u našim džepovima vaučeri turističkih agencija, mi priznajemo da smo zaboravili šta je zaista sloboda.

I na kraju, želimo vam svima, srećan put!

prevodilac i vodič