Rim, posle mesec dana

Prošao je jedan mesec od mog dolaska u Rim … radim u jednoj porodici, nemam previše obaveza, ali nemam ni previše zarade, 350.000 lira (350 maraka). Ujutro se probudim, spremim klincima doručak, uveće većeru, jer su deca dobro organizovana posle škole, bave se sportom i ostalim aktivnostima … Subotom i nedeljom sam slobodna….Bez problema mogu provesti vikend van kuće…niko me ne pita gde sam bila…..

U međuvremenu sam sređivala papire za stalni boravak…Opet su me prekontrolisali od glave do pete, da ne nosim neku zarazu od onih ih trećeg sveta,moguće tuberkulozu……Pobogu ljudi znate li vi gde je Beograd? Nikad čuli, poneko od onih starijih seća se Tita i govori da je bio diktator…..a ja se ne sećam da nam je u Jugoslaviji bilo loše u to vreme…

U međuvremenu dok su moje ime Marija „iskusni“ policajci izgovarali kao Mariđža, pohađala sam besplatni kurs italijanskog u socijalnom centru…u slobodno vreme,sam kupovala merendine (užine) za klince i uživala u obilasku zone u kojoj sam živela..nekako su me očarali ti mali vrtovi, puni cveća i palmi, okruženi mermerom i visokim ogradama od ulice…Vila Ada mi je bila blizu i podsećala me na Košutnjak….

Porodica je bila fantastična, klinci lepo vaspitani, i njihov engleski je napredovao.., Kako su njihovi roditelji bili razvedeni (što je sasvim normalna priča, koja postaje i svakidašnjica u celom svetu), vikendom su išli od oca…. Ostajala sam sama u stanu, i to je počelo da biva dosadno, ali se nisam trudila da stvaram prijateljstva…Više bih vremena provodila stvarajući skice, sa onim što sam imala i što sam nalazila oko sebe… Slušala sam kasete koje sam ponela sa sobom iz Beograda - EKV, Oktobar 1864, Simpli red, i neke demo snimke moje grupe iz vremena 80-90...Nekako su me punile energijom, a ponekad izdale suzom, pa opet bila sam im zahvalna……Ponekad sam gledala tv i čudila se programima na kojima su prodavali zlatno prstenje za male pare, i gde su programi Vatikana bili zastupljeni na sporednim kanalima, zajedno sa onima koji su proricali budućnost i oslobađali vas crne magije. Nekako je sve bilo novo za mene, ili moguće isto samo se govorilo drugim jezikom.

Jednog dana nazvala me vlasnica agencije da upita kako mi je u porodici…Bili su jako korektni prema meni, i to sam cenila. Vlasnica je bila hrvatskog porekla udata za Italijana … Pitala me da li izlazim negde? Da li poznajem nekog?

Posle kraćeg razgovora rekla mi je da postoji jedan lokal blizu Panteona u kome se skupljaju naši iz Jugolavije…..Prave neku žurku, pa ako sam raspoložena u subotu? Dugo sam razmišljala da li da idem, jer ni u Beogradu nisam bila posetilac tih zabava…

Stigla sam do Termini-ja(glavna železnička stanica), odakle sam uzela drugi autobus,i na svu sreću pronašla slobodno mesto na zadnjim spojenim sedištima….Osećala sam desetine pogleda na sebi…Pitala sam se da nisam umazana ili nešto slično?…A onda kada sam bolje osmotrila okolinu, shvatila sam da su svi u autobusu bili tamne boje kože, obučeni u tamne boje,tamnih pogleda…Ja sam odudarala sa plavom kosom, obučena u naradžasto od glave do pete. A onda u jednom trenutku,svi su počeli da mi se osmehuju i da me pozdravljaju…

Lokal sam brzo prepoznala, bio je različit od ostalih …Iz njega je dopirao žamor pomešan sa “Brothers in arms” od Dire Straits. Za šankom je jedna naša mlada glumica iz Beograda….Za pola sata upoznajem sve goste…Kao da se cela Jugoslavija skupila na jednom mestu: Srbi, Bosanci, Dalmatinci, Makedonci, Slovenci, Crnogorci….Svi u Rimu iz istih razloga, slične priče, slilčne sudbine, sa jednom “malom razlikom”, koja se brzo primeti…Nekako me sve podsetilo na Beograd: parkirani mercedesi ili bmw, ili neka honda…..ili taj hladni pozdrav devojke koja je studirala zajedno samnom na Akademiji, a znam da potiče iz ugledne beogradske porodice….Pa opet, bila sam srećna, nisam više sama…..,pomislih…..Kako sam se prevarila....

(nastaviće se..)