AGENCIJA BEZ INFORMACIJA?

Od 1. januara 2010. godine počinje da radi Agencija za borbu protiv korupcije. Od ovog državnog organa očekuje sa da obavi veliki posao u procesu suzbijanja korupcije. Tim povodom želim da upozorim na problem s kojim će se agencija verovatno suočiti i postavim pitanje kako agencija namerava da reši taj problem.

Mislim da su ovlašćenja agencije preuska. Po Zakonu o agenciji (usvojenom u oktobru 2008), ona bi trebalo da se bavi samo korupcijom među državnim službenicima i to tamo gde postoje osnoveza sumnje da je državni funkcioner u sukobu interesa. Čini se, međutim, da se sukob interesa primarno definiše kroz imovinsku kartu funkcionera: ako se ona uveća tokom službovanja funkcionera, agencija će imati uvid odakle uvećanje i imaće ovlašćenje da kazni funkcionera.

Ali šta ako čin korupcije obuhvati nagradu koja se ne vidi u imovinskoj karti funkcionera? Pretpostavimo da ministar ili direktor javnog preduzeća objavi javni konkurs (tender) po hitnom postupku o kome je obavešteno samo jedno preduzeće. Preduzeće dobije posao i zaradi veliki profit, nudeći državi nepovoljnu ponudu. Pretpostavimo da nakon toga dato preduzeće nagradi funkcionera nekom visokom funkcijom u samom preduzeću. U tom slučaju visoka plata koju funkcioner može da dobije jeste nagrada za namešteni konkurs. Takva nagrada ne mora nužno da se vidi u imovinskoj karti. Koja su ovlašćenja agencije da ispita takav slučaj?

Ili uzmimo drugi primer o kome se danas često govori. Kada agencija počne s radom, ona će se baviti i nadzorom nad finansiranjem političkih stranaka. Budući da Zakon o agenciji daje samo izvršna ovlašćenja, kada se radi o sukobu interesa kod državnih funkcionera, postavlja se pitanje kako će agencija nadzirati finansiranje političkih stranaka kada ne postoje definisana ovlašćenja za tu oblast.

Zamislimo da političke stranke naredne godine (kada budu bile pod nadzorom agencije) u finansijskim izveštajima ponovo prijave donatore koji ne postoje ili koji posluju sa gubitkom. Hoće li agencija imati ovlašćenje da pregleda izveštaje stranaka i utvrdi da li su oni lažni? Ako joj ga neko da, hoće li imati dovoljno veliki budžet da plati kvalifikovanikadar za takav posao?

Ova dva primera otvaraju, po mom shvatanju, ključno pitanje za borbu protiv korupcije: ima li agencija pristup relevantnim informacijama koji bi joj omogućio da utvrdi da li korupcije uopšte ima? Pristup informacijama je ključan, jer političari imaju jednu suštinsku prednost u odnosu na građane koji ih biraju: oni znaju ono što obični građani ne znaju. To se zove informaciona asimetrija, odnosno informaciona prednost. Građani nemaju pristup ili ne mogu da razumejusložene procedure odlučivanja kao što su budžet (trošenje javnih sredstava), stečaj, upravljanje javnim preduzećima ili privatizacija društvenih preduzeća. Građani ne znaju kada se koja preduzeća prodaju, šta se u njima prodaje, kada se raspisuju konkursi, kolike su plate direktora javnih preduzeća, koliki su njihovi prihodi i na šta se oni troše. Političari (i njihova administracija) zbog informacione asimetrije uvek se nalaze u povoljnom položaju, što stvara podsticaj za zloupotrebu položaja.

Da bi agencija mogla efikasno da obavlja svoj posao potrebno je da joj se omogući pristup svim informacijama koje su dostupne onima koje agencija želi da kontroliše. Mislim da takva nadležnost nedostaje agenciji, ali i još nekim državnim organima (poverenik za informacije, zaštitnik građana) koji čine deo tzv. četvrte grane vlasti i koji su ovlašćeni da kontrolišu one koji vladaju.

Kako će agencija uspeti da reši taj problem? Mislim da to može da se nasluti iz dva nedavna primera. U julu je direktorka agencije pokušala da stupi u kontakt sa ministarkom finansija da bi joj skrenula pažnju kako budžetom nije predviđeno dovoljno sredstava za rad agencije. Ministarka nije imala vremena da primi direktorku. Šta mislite kako će izgledati kontakt agencije i nekog ministarstva, direktorke javnog preduzeća ili neke stranke ako se budu istraživali konkursi, dozvole, kvote ili donacije stranaka? Podsetimo se, javnost još uvek ne zna zašto je bivši direktor Železnica Srbije raspisao konkurs za kupovinu polovnih vagona po hitnom postupku. Ako do mnogih važnih informacija ne mogu da dođu poverenik za informacije i zaštitnik građana, kako agencija misli da dođe do njih?

Odgovor možda može da se nasluti iz drugog primera. Ovih dana u javnosti se vodi rasprava o predlogu Zakona o tajnosti podataka. Zakonom se uspostavlja princip koji je u praksi već ozvaničen: ako nekom organu ne odgovara da javnost ima pristup nekoj informaciji, onda taj organ može ograničiti pristup toj informaciji. To važi kako za poverenika, tako i za zaštitnika građana. Agencija se ne pominje, ali verujem da se ograničenje odnosi i na nju.

docent na Fakultetu političkih nauka