Mantil i pečeno prase za ulaznicu

Diplomirani inženjer građevine u penziji Milovan Milovanović jedan je od 51.406 srećnika koji će 9. septembra na stadionu Zvezde prisustvovati, već sada se može slobodno reći, istorijskom fudbalskom meču. Ipak, ono što će razlikovati ovog pasioniranog ljubitelja fudbala iz Beograda od većine, ako ne i od svih gledalaca koji su se dokopali ulaznice za duel Srbija – Francuska, jeste to što je on i pre šest decenija bio očevidac okršaja naše i francuske reprezentacije.

Ulog će u Beogradu i sada, kao i 1949, biti ogroman – nakon utakmice za jednu od ove dve selekcije vrata svetskog prvenstva će se potpuno otvoriti dok će se za onu drugu znatno pritvoriti.

Iako je prošao „ceo jedan život” od čuvenog duela Jugoslavija – Francuska, prvog u borbi za Svetsko prvenstvo u Brazilu 1950, Milovanoviću su neki detalji vezani za ovu utakmicu ostali u neizbrisivom sećanju.

– Imao sam samo sedam godina, ali to nije sprečilo mog komšiju Jovu, inače vršnjaka mojih roditelja, da me povede na utakmicu. Znao je da obožavam fudbal koji sam, doduše, do tada gledao samo na lokalnim, „malim” terenima. Sa Zvezdare, na kojoj smo živeli, krenuli smo peške oko podneva na utakmicu, tri sata pre njenog početka. Prema Autokomandi iz svih pravaca su se slivale kolone ljudi. Svečarska atmosfera se osećala u samom vazduhu – evocira Milovanović uspomene na 9. oktobar 1949.

Kako kaže i tada je, kao i sada, broj ljudi koji su želeli da gledaju meč s Francuzima bio znatno veći nego što je stadion mogao da primi.

– Prilazi stadionu su bili krcati. Bilo je mnogi onih koji nisu imali ulaznice i koji su na svakojake načine pokušavali da dođu do njih u poslednjem trenutku. Posebno mi je u sećanju ostao jedan sredovečni čovek koji je na sva zvona oglašavao da za kartu nudi mantil i pečeno prase. Isprva sam mislio da je posredi šala, međutim uverio sam se da je ozbiljan kada sam ugledao da u rukama zaista drži i mantil i prase – ističe Milovanović.

Po njegovim rečima taj meč je bio poseban i zbog toga što je njime zvanično otvoren stadion Centralnog doma Jugoslovenske armije, današnji stadion Partizana, koji je u tom trenutku bio najveći sportski objekat u zemlji:

– U to vreme stadion CDJA, kako su ga skraćeno zvali, bio je istinsko arhitektonsko čudo, možda isto kao što je to sada slučaj s pekinškim „Ptičjim gnezdom”. Sećam se da je vrlo brzo izgrađen i da nema čoveka koji nije bio najiskrenije oduševljen njegovim izgledom. Otvaranje novog stadiona je dalo veći značaj samom meču Jugoslavija – Francuska, pa je svako ko je tada bio na njemu mogao da se smatra za privilegovanog.

Ne blede ni sećanja na samu utakmicu, koju je prema izveštaju „Politike”, gledalo preko 60.000 ljudi:

– Stadion je bio dupke pun sat i po pre početka. Svi su bili na nogama budući da i nije bilo mesta za sedenje. Obe ekipe su u trenutku izlaska na teren nagrađene dugotrajnim aplauzom. Navijački repertoar nije bio širok kao danas, tako da se uglavnom klicalo: „Jugoslavija, Jugoslavija...” Ipak, pravi delirijum na tribinama je nastao kada je Željko Čajkovski doveo našu reprezentaciju u vođstvo u 36. minutu. Raspoloženje je, ipak, splasnulo kada je Francuska golom Bajoa izjednačila u desetom minutu drugog poluvremena. Bez obzira na rezultat, koji su mnogi pred revanš u Parizu smatrali nepovoljnim, ispratili smo našu reprezentaciju aplauzom. Pozdravljen je, naravno, i protivnik – napominje Milovanović.

Inače, i uzvratni duel u Parizu, odigran 30. oktobra, završen je istim rezultatom. Francuze je u vođstvo doveo Bajo (9. minut), izjednačio je Bobek (44), pa je odluka o putniku u Brazil odložena za 11. decembar. Tog dana u Firenci odigrana je „majstorica” u kojoj je Jugoslavija posle produžetaka slavila s 3:2. Poveli smo golom Mihajlovića (12), izjednačio je Valter (13), a Lisijano doveo Francuze u vođstvo (83). Minut kasnije golom iz penala Mihajlović je izjednačio, dok je trijumf i plasman na Mondijal Jugoslaviji doneo Željko Čajkovski u 114. minutu.

Milovanović veruje da će konačni epilog i ovih kvalifikacija biti kao i 1949, tj. da će se naša zemlja plasirati na svetsko prvenstvo.

– Sada bih bio zadovoljan istim onim rezultatom koji smo ostvarili protiv Francuza na Topčiderskom brdu 1949, jer, mislim da bi nam bod bio više nego dovoljan da osvojimo prvo mesto u grupi i direktno se plasiramo na šampionat u Južnoj Africi. Međutim, uveren sam da lako možemo i do pobede pod uslovom da i mi i Francuzi igramo kao i dosadašnjem toku kvalifikacija. Jer, do sada smo pokazali neuporedivo više od njih – kaže na kraju Milovanović.

Novo Bojičić

-------------------------------------------------------

Strelac jedini igrač koji nije bio iz Beograda

Jedini gol za Jugoslaviju protiv Francuske 9. oktobra 1949. je postigao jedini fudbaler koji nije bio iz beogradskog kluba. Za našu reprezentaciju su tada igrala devetorica iz Partizana (Franjo Šoštarić, Ratko Čolić, Zlatko Čajkovski, Miodrag Jovanović, Lajoš Jakovetić, Kiril Simonovski, Marko Valok i Stjepan Bobek), dvojica iz Crvene zvezde (Branko Stanković i Rajko Mitić) i jedan iz zagrebačkog Dinama (Željko Čajkovski, mlađi brat Zlatka Čajkovskog).

Selektor je bio slavni predratni fudbaler, učesnik Prvog svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju, inž. Milorad Arsenijević. A na prvoj stranici istorije sadašnjeg Partizanovog stadiona upisani su i ovi francuski fudbaleri: Ibrir, Frej, Marš, Pruf, On, Kare, Bajo, Ranconi, Barat, Vandoren i Grimelon. Sudio je Holanđanin Van der Mer. U pretkolu je naša reprezentacija pobedila Izrael sa 6:0 na starom Zvezdinom stadionu, a u Tel Avivu je bilo 5:2 za nas, dok su Francuzi bili slobodni.