Glumci su stigli, sire

Sedela je, pre nekoliko godina, grupa mladih i već afirmisanih evropskih filmskih autora na filmskom festivalu negde u nekakvoj škotskoj nedođiji, među njima i naš ugledni reditelj i scenarista koji mi je i ispričao ovu poučnu priču i, od duga vremena, raspredala filmske priče o najboljima, najoriginalnijima, najbogatijima, pokazujući svoje znanje iz istorije pokretnih slika, pokadšto ubacujući sebe, svoj talenat i genijalnost u priču... Negde, otprilike trećeg dana, kada su se već zamorili, primeti neko da u društvu sedi prosedi gospodin koji ih pomno sluša, ali se ne uključuje u diskusiju, te ga neko, kurtoazno, upita šta on radi. „Pisao sam neka scenarija i snimao neke filmove”, odgovori. „Vaše ime je...?”, takođe kurtoazno zapitaše junoše. „Pol Šreder” odgovori prosedi čovek spreman da nastavi da ih sluša.

Priča nije apokrifna i još jednom pokazuje poznatu podelu na one ispred i iza kamere. Scenaristu koji je potpisao Poslednje Hristovo iskušenje, Razjarenog bika, Američkog žigola ili, konačno, legendarnog Taksistu, njegove mlađe kolege, eto, nisu prepoznale (što im, naravno, ne služi na čast). U kontekstu ove teme, nameće se, međutim, logično pitanje – da li bi se tako nešto desilo da su za istim stolom u narečenoj škotskoj vukojebini sedeli, recimo, Robert de Niro ili Ričard Gir, da pomenem samo dvojicu od mnogih koji su glumili ono što je Pol Šreder napisao. Teško.

Ako, dakle, i profesionalci smetnu s uma lik takve veličine kao što je Pol Šreder, šta tek preostaje „prostom plebsu”, publici, koja dolazi na festivale pa i na ovaj pomenuti u škotskom gradiću čija je aerodromska zgrada, u stvari, obična sklepana baraka. Zato, kao što „nema kina bez mraka” tako nema ni festivala, tj. festivalskog glamura bez glumaca. I to iskusni organizatori mnogobrojnih filmskih fešti po vaskolikom svetu dobro znaju te se iz „petnih žila” trude da obezbede velika imena svetskog glumišta, da ih na bilo koji način uključe u svoje manifestacije – kao protagoniste koje će predstaviti posle projekcije filma, kao dobitnike specijalnih priznanja za životno i ostala dela, kao članove žirija ili nekih drugih festivalskih tela... Važno je samo da budu na festivalu, da ih kamere ovekoveče i publika euforično pozdravi na crvenom, ili već kakve boje, tepihu.

Paradigmatični primeri su Sarajevo film festival i beogradski Fest. Od kada je pokrenut u nekim nesretnijim vremenima od ovih, koristeći upravo tu činjenicu za pozicioniranje na svetskoj festivalskoj mapi, Sarajevo film festival je uvek uspevao da na tepih ispred pozorišta dovede bar po dve glumačke mega zvezde, od davnog dolaska Žerara Depardjea do ovogodišnje posete Mikija Rurka i njegovog egzaltiranog oduševljenja jagnjetinom, sarajevskim ćevapima i tufahijama. Sve to, iz minuta u minut, pomno beleže mediji, a publika hrli na mnogobrojne festivalske projekcije. Iako je nesporna činjenica da je festival u Sarajevu najrecentnija filmska manifestacija u regionu sa ozbiljno osmišljenim i realizovanim mnogobrojnim programima, glamur i veliku medijsku pompu mu donose upravo prestižna glumačka imena.

Po velikim glumačkim imenima koja su pohodila Beograd ranih sedamdesetih godina prošlog veka ostaće upamćeni i prvi Festovi. Uz sve objektivne i subjektivne činioce koje su naš najveći i najprestižniji festival dovodile u vidljive krize, izostanak velikih glumačkih imena na Knez Mihajlovoj ulici doprineo je mnogobrojnim negativnim vivisekciranjima Festa u poslednje dve decenije.

Primera, dakako, ima još. Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, za koji sam i sam godinama vezan, svojevremeno je definisan kao „radni festival” u okviru koga se seriozno promišlja o filmu na simpozijumu, letnjoj školi filmske dramaturgije, okruglim stolovima kritike... Nema crvenih i ostalih boja tepiha, vatrometa, iventa (kako se to sada kaže), nema mnogo glumaca jer, reći će oni, to je, ipak, festival scenarista, „šta ćemo mi tu”... I, samim tim, nema mnogo glamura. No, čim, kao ove godine, glumci, zajedno sa svojim scenaristima i filmovima, pohrle u Vrnjce, eto i više publike na Amfiteatru, eto više zujanja kamera i škljocanja fotoaparata, eto naoštrenih novinarskih pera, eto više gostiju u kafićima gde Petar Kralj, Dragan Nikolić, Bane Trifunović ili Gordan Kičić ispijaju pića... I, eto već događaja koji se uklapa u etimologiju reči festival.

Grad Niš („loš dan”, što bi rekao Bregović) druga je priča. Tamo glumci imaju svoj festival, svoje Filmske susrete, tamo su domoroci. Grad navikao na njih, oni se srodili sa njim. Uzajamna ljubav traje više od četiri decenije, koliko im gradonačelnici predaju ključeve Niša da oni „gazduju” njime. Kao članovi Saveta, žirija, umetnički direktori, laureati ili, jednostavno, kao ljudi koji imaju svoje ćoše na nekom šanku. (Za detalje pitati Petra Božovića). I, valjda upravo zato, iako su svi tu, iako dobijaju zaslužene aplauze na Tvrđavi posle projekcija svojih filmova, u Nišu je sve manje klinaca naoružanih blokovima olovkama i fotoaparatima (ili mobilnim telefonima) koji jure autograme i priliku da budu ovekovečeni sa nekom velikom zvezdom domaćeg glumišta. Biće, a ne znam da li je to dobro, da glumci i nisu neko veliko čudo u Nišu. Svejedno, bez njih ne bi bilo Filmskih susreta a, s druge strane, teško da bi „izvođači glumačkih radova” našli bolje, gostoljubivije i iskrenije domaćine od Nišlija.

I baš tu, na potezu od Ambasadora do Tvrđave, uputno je, možda, prisetiti se nesretnog Edisona koji je, s početka 20. veka u pionirskim danima kinematografije, iako je imao na svojoj strani Trust, zakone, patente, bioskope i veliki deo američke filmske proizvodnje, izgubio rat od nezavisnih producenata, koji nisu imali gotovo ništa, ali su shvatili da glumac mora da bude u prvom planu. Tako je nastao star sistem. Potom i Holivud, a nešto malo kasnije, i amebe...

Sasvim suprotan slučaj, od ove niške „naviknutosti na glumce”, dogodio se potpisniku ovih redova nedavno, dok je žirirao na filmskom festivalu u jednoj bivšoj republici SFRJ. Mali granični grad, bez mnogo događaja, te je međunarodni festival dokumentarnog filma privukao veliku pozornost. Krećem, od hotela ka festivalskoj dvorani na otvaranje i, zbog zabrane pušenja u zatvorenim prostorijama, palim cigaretu. I, sasvim incidentno, na ulici mi se priključuje elegantna gospođa, takođe sa cigaretom u ruci, i pitanjem: „Je l’ i kod vas ovako maltretiraju pušače?” Mudro ćutim, znam da će me govor odati. Šetamo, gospođa priča, raspituje se šta sada radim, da li mnogo putujem, kakav je Tom Kruz privatno... Odlučim, napokon, da raspršim gospođinu iluziju da sam to što nisam, poznati i popularni glumac, te na čistom moravskom dijalektu uzvratim: „Kod nas se još puši slobodno”. I, tu je bio kraj moje kratkotrajne popularnosti. Elegantna gospođa se, rekao bih razočarana, vratila svom društvu, a ja sam se, iskusno, opredelio za mastiku. I svetu tišinu anonimnosti.