Sa stilom i stavom

Oblast Pincgau, u austrijskoj državi Salcburg. U srcu Alpa leži sunčana dolina Salah, a u njoj gradić Salfelden. Livade prošarane šumom, malo „crno” jezero Ricenze i nekoliko stotina kuća. I džez. Na jednom od proplanaka, grupa entuzijasta proglasila je 1978. godine prvih „tri dana džeza”. Imali su duge kose, šarene ešarpe i šatore. Bili su radoznali i zaljubljeni – opčinjeni snom da tope glečere najvrelijim tonovima na svetu. Festival je dva puta nestajao i dizao se iz pepela još jači, da bi dočekao 30. izdanje kao jedna od najuzbudljivijih manifestacija savremenog džeza u svetu – Jazzfestival Saalfelden.

Hipi godine sada ukrašavaju zidove umetničke kuće Nexus, koja je poprište popodnevnih „Kratkih rezova” i „poslednja šansa” u kasnim noćnim satima. Na crno-belim fotografijama otkrivamo srećna lica meštana i njihove ugledne goste. Za poslednje uskrsnuće festivala (2006) koji danas producira Turistička organizacija Salfelden, zaslužne su brojne političke i kulturne institucije, kao i niz komercijalnih sponzora. Novo vreme donelo je ključnu promenu – pod šatorima se sada organizuju besplatni programi lakšeg sadržaja, a na terasi Kongresnog centra u Salfeldenu (gde se danas odvija glavni program) pojavili su se prvi japiji sa rizlingom ili koktelima u rukama. Unutra je i dalje jednako vrelo – čak devet od 15 programa predstavlja „svetsku” ili „evropsku” premijeru, što je više nego dovoljan mamac za džez zaljubljenike, novinare, producente i promotere iz celog sveta da pohode Alpe poslednjeg vikenda u avgustu. U pauzama se diskutuje o muzici. Inspirisani smo hrabrošću umetnika koji biraju neistražene puteve umesto recikliranja proverenog. Džez nije stil, već stav – podsećaju organizatori.

Festival je otvoren na „Kratkim rezovima”, „Istinitom pričom o Martinu Behaimu”, francuskog kvarteta Zakarya. Pitke boje klecmera ukrštene diskretno sa džezom i rokom zamenili su sirovi industrijski zvuci gitarskog čarobnjaka Eliota Šarpa, sa triom Carbon (Zina Parkins – električna harfa, Bobi Previt – bubnjevi). Zadata tema je „Transmigration at the Solar Max” – buka i bes umetnika oduzimaju nam dah. Dan kasnije, Zina je u cvetnoj bašti sa elektroničarkom Ikue Mori, u projektu Phantom Orchard. Emocija je potpuno drugačija – harfa je sada nežna, opisujući tajni život biljaka i insekata koje Mori razigrava na video instalaciji. A Amerikanac Stiven Bernštajn (slajd truba) i Italijan Đanluka Petrela (slajd trombon) razigravaju emociju Nju Orleansa uz tromi molski bluz. Slika je veoma vesela: obojica razvlače slajd, jedan drugom u lice, pa u pod, i potom u publiku. Elektronika daje moderan ukus evociranju tradicije. Njujorški čelista Erik Fridlander crpi inspiracije iz džeza, popularne i klasične muzike. Njegov ton je bistar, rečenica jasna, improvizacija konkretna. Na sceni je sam, pa se kratkim pričama blisko povezuje sa publikom. Gitarista Endi Mor i producent Džejs Klejton (DJ/Rupture) nemaju tih ambicija. Zaključani su u svetu tehno ritma, koji spolja deluje bolno odbojno.

Program na glavnoj sceni otvara svetska premijera Yodel Group, domaćeg džez prvaka Kristijana Mutšpila. Trombonista je festivalu poklonio bend po formuli „po trećina Austrijanaca, Evropljana i Amerikanaca” (što je i formula festivala), koji je džez rečnikom veselo tumačio tirolsko jodlovanje. Kao neočekivani ekstrakt, iz ovog spoja jasno se ukazao čisti bluz. Kvintet Big Air je najprijatnije iznenađenje prve večeri u Kongresnom centru. Tuba Orena Maršala i bubnjevi Džima Bleka postavljaju čvrsti gruv, nad kojim ostali članovi benda plove hipnotičkim improvizacijama u bojama postbapa i fankija. „Svako ko ih je video uživo, dobio je informaciju iz prve ruke šta znači teror”, glasila je zanimljiva najava za bruklinski sastav Little Women – od preglasne muzike više ćemo se sećati desetominutnog oponašanja orgazma na saksofonima (Darijus Džons i Trevis Laplant). Moto „Zvuci i strukture” opisuje muziku holandskog kontrabasiste Luka Eksa koja počiva na idejama zvuka, umesto na harmonijama i aranžmanima. Dvanaest muzičara u projektu SOL 12 preterano su se rasipali poštujući zadato načelo.

(/slika2)Subota počinje programom Orkestrova’s Electric Ascension „20 st Century Coltrane”, za koji su ROVA Saxophone Quartet ugostili asove avangarde (Endrju Siril – bubnjevi, Trevor Dan – bas, Šarp, Mori, Parkins...). Koltrejnovo delo danas – spiritualna tema, pa slobodna improvizacija, sve glasnija i moćnija dok se ne rastopi u kolektivni orgazam, uz urlanje publike, i onda opet prizove bogove. Onda će nas ponovo raznežiti Erik Fridlander, sa sastavom Broken Arm Trio. Tema nastupa na glavnoj sceni je muzika Oskara Petiforda za čelo, puna pitkog svinga kao lekovitog odmora od prethodne galame. A onda nas opet čeka fri-džez, u izvođenju ikone ovog pravca, saksofoniste Olivera Lejka. Brzo i neobuzdano, tata Lejk se nadsvirava sa sinovima Majklom Gregorijem (gitara) i Feroanom Aklafom (bubnjevi) – deca su dobro ispekla zanat. „Diaspora Suite” Stivena Bernštajna crpi daleku inspiraciju iz sefardske tradicije, ali je genije aranžiranja sakrio taj aspekt u boje fankija i Nju Orleans soula. Okružen prvacima novog džeza (Piter Apfelbaum – saksofon, Dejna Leong – trombon, Brendon Ros – gitara...) pruža im slobodu da se razmahnu, i ponovo sastave u istom hipnotičkom pulsu. Sonic Codex Orchestra norveškog gitariste Eivinda Arseta je proširena verzija sastava koji smo čuli na Beogradskom džez festivalu 2007. godine. Skandinavska melanholija nalazi prirodnog saveznika u diskretnoj elektronici, uz psihodelične ambijente na platnu iza muzičara. Groznicu subotnje večeri okončava afro-bit etiopskog saksofoniste Getačev Mekurije, holandskog kvarteta The Ex i gostiju – duvača i plesača.

U rano nedeljno popodne budi nas poletna predstava tenteta Cosmic Band, Đanluke Petrele. Šest harmoničara/ritmičara raspaljuju četiri duvača ravno u stratosferu, gde će se ovi udvarati zvezdama kao pravi trubaduri sa juga Italije – bezobrazluk je dobrodošao, liricizam se podrazumeva, ali – bez patetike, molim! Saksofonista Volfgang Pušnig došao je u Salfelden pravo sa višednevne probe sa novim bendom – iznenađujući čak i ličnu menadžerku kada je na sceni raspalio čisti bluz, ispod nadahnute poezije korpulentnog Erika Mingasa, sina slavnog Čarlsa. Projekt Big Easy bubnjara Džima Puljezea predstavljao je još jednu rekonstrukciju fanki uticaja Nju Orleansa – atmosfera je rasla ka vrhuncu. Najpre je pred nama pijanista Viddžej Ajar – najperspektivniji džez muzičar današnjice po kritičarima časopisa Down Beat (2007). Osluškujemo kako mladić indijskog porekla spretno topi avangardizam Endrua Hila, da bi koji sekund ulivao te sokove avangarde u muziku Stivija Vondera.

Konačno je pred nama Ornet Kolmen, duša i srce najvećeg muzičkog razvrata u XX veku, kum konačnog oslobađanja džeza, ali i umetnik iz kojeg danas isijava ljubav prema džezu kao celini – stavu, a ne stilu. I baš o tome nam pričaju bisevi: rekonstrukcija preludijuma iz Bahove svite za čelo, br. 1 u G duru, vanvremenska Kolmenova balada „Lonely Woman” i „Beat It”, Majkla Džeksona. Stav o jedinstvenoj muzici, na jednom mestu. Glečeri se tope pod zvucima saksofona. Dugi aplauz heroju.