Zavodnice sa druge strane ogledala

Ko danas još nije čuo za Alisu u zemlji čuda Luisa Karola ili Lolitu Vladimira Nabokova? Godišnjica rođenja velikog ruskog pisca daje povod da se Lolita i Alisa najzad spoje u istu dragu malu zavodnicu, što šeta ulicama naših gradova. „Nimfica” Nabokova svojevremeno nije mogla a da ne podseti na devojčice, koje je velečasni Dodžson u izazovnim pozama, doduše obučene, fotografisao u viktorijanskoj Engleskoj: njihova draž prolazila je čim bi prošlo njihovih trinaest godina, odnosno, čim bi se „rečica ulila u reku”.

Ipak, u Loliti je stvar mnogo provokativnija nego u Alisi: kroz parodiju na tabu incesta, u čijem su srcu namigušica i njen napasnik, pedofilija deluje mnogo provokativnije. Način na koji je to izveo ovaj ruski pisac, koji je u američkom izgnanstvu počeo da piše na engleskom, tako je maestralan da njegova junakinja i njen nastrani očuh izlaze iz fikcije i ulaze u stvarnost. To je, verovatno, stoga što je poput Alise, i Nabokov, koji je ovo delo preveo na ruski, prošao kroz čarobno ogledalo. Tada se našao u Zemlji čuda koja mu se učinila poznatom – ličila mu je na Rusiju s početka veka: među dvorcima okruženim parkovima leteli su leptiri i šetale prave princeze kao u Tolstojevim romanima. I sve su ličile na izvesnu Mašenjku – Lolitu, nagoveštavajući da će, za kaznu, čim pređu sa druge strane ogledala, postati zavodnice i razvratnice.

Ali, nije samo Luis Karol inspirisao Nabokova. Američki kritičar i romansijer Edmund Vilson je Nabokovu 1948. ukazao na tekst anonimnog ruskog autora, koji je sastavni deo pionirske Studije o seksualnoj psihologiji Aveloka Elisa /1926, Pariz./ Pedeset godina kasnije, u predgovoru za englesko izdanje tog teksta objavljenog pod nazivom Ispovest Viktora Iks, profesor Donald Rajfild piše: „Kao erotski dokument Ispovest ne iziskuje naročit komentar, ali ona doprinosi razjašnjenju provincijskog ruskog života 19. veka i mnogo nam govori o Loliti Nabokova i o njenom zavodniku Hjumbertu Hjumbertu, možda jedinom potomku Viktora Iks.”

Viktor Iks, spahijski sin iz južne Rusije, zaista je postojao. Slobodoumno vaspitan, što je tipično za njegovo vreme, čudo od deteta i poliglota, strastveno se zanimao za književnost sve dok, zahvaljujući mladim bestidnicama u „ozloglašenim kućama”, nije započeo svoju seksualnu inicijaciju. Otada je njegov život postao niz seksualnih avantura. Gubeći tlo pod nogama, napustio je Rusiju i otišao u Italiju gde je nastavio studije. Međutim, i kao inženjer, ponovo je bio u istoj mreži. U Napulju je postao redovni posetilac jedne od famiglia onestissima – porodice, koja je, uz veliki novac, dopuštala zabavu sa ćerkicama od dvanaestak godina. Savršeno upoznat sa teškoćama sa kojima se Avelok Elis kao pionir seksualne psihologije suočavao, Viktor Iks mu je 1908. poslao svoju seksualnu autobiografiju.

Ličnosti Viktora Iks i Hjumberta Hjumberta pokazuju izvesne sličnosti. Kosmopolita i egzibicionista, Viktor izgara od strasti za devojčicama kao što Hjumbert izgara od strasti za nimficom Lo. Samo, gde je tu Vladimir Nabokov? U pogovoru za Lolitu Nabokov je pisao da, uprkos tome što je nekoliko puta bio u iskušenju da spali rukopis, to nije učinio stoga što je znao da će ga avet spaljene knjige proganjati do poslednjeg daha. Naravno, hteo je da se oslobodi duha, koji je već dugo pohodio njegovu maštu i zasigurno ulazio u red čudovišta o kojima je u jednom intervjuu priznao: „Izvesni moji likovi su nesumnjivo ogavni , ali to me ne uzbuđuje. Izvan mene, oni su kao turobna čudovišta na fasadama katedrala – demoni postavljeni tu da pokažu da više nisu unutra. A, zapravo, ja sam jedan stari, vrlo nežan gospodin, koji se užasava surovosti.”

Možda će reči, koje je Nabokov u jednom pismu uputio Edmundu Vilsonu, donekle razjasniti celu priču: „Mnogo se zabavljam dok stotinku devojaka predajem ruski. Prva stvar koju im kažem jeste kako da izgovaraju ruske samoglasnike. Molim vas, gospođice, izvadite vaša ogledalca i pogledajte šta se dešava u vašim ustima – jezik ostaje pozadi, nezavisan i udaljen, dok kod drugih ravnih samoglasnika on gura donje zube i razbija se o njih – kao zatvorenik koji se baca na rešetke ćelije.” Zar to neodoljivo ne podseća i na prve rečenice Lolite: „Svetlo mog života, vatro mojih bubrega. Moj grehu, dušo, Lo-li-ta: vrh mog jezika poskakuje tri puta i udara u zube. Lo.Li.Ta.”.

Kroz ovaj čuveni roman, u život Nabokova su stigli skandal i slava. Napisan kao ispovest glavnog junaka, što u zatvoru iščekuje suđenje za ubistvo, on je i lirska apoteoza „moćnoj vezi” između sveta dece i sveta odraslih, prekinutoj zakonima i običajima našeg vremena. Delo je u modu uvelo izraz „nimfice”, vrlo mlade devojke, gotovo deteta, ne mnogo svesne svojih čari. Erotizam je tu vrlo diskretan: delići kože između košuljice i belog šorca, nestašluci teniserke, ostaci laka na noktima noge, puno električnih iskri u nežnoj i divljoj viziji rafiniranog seksualnog perverznjaka koga uzbuđuje „biciklistički stil”devojčice što još nije postala devojka.

Nesumnjivo, Lolita je prekršila puritansku pristojnost tresući, uz smešak, konjskim repom i otvarajući put hrpi drugih predmeta žudnje što izopačena izopačuje. Ipak, u izvesnom smislu, Lolita je i oslobodila američki roman i omogućila mu da postane smeliji. „Nimfica” je možda navela puritansko američko društvo da shvati da poetsko i erotsko mogu, u nekim „nebeskim tekstovima”, da idu zajedno i stope se u poetsku erotiku.

Ako su svi romani psihološki i, do izvesne mere, autobiografski, kao što je tvrdio i sam Nabokov, uprkos tome što je ismevao Frojda i njegovo objašnjenje strasti prema devojčicama jednog od pacijenata, jer je u toku svoje masturbacione faze, ovaj imao običaj da sa prozora svog toaleta gleda u planinu Jungfrau – u prevodu Devica, možemo da se zapitamo ko je u ovoj poetsko-erotskoj igri stvarniji: pisac, taj „nežni stariji gospodin” ili njegova „nimfica”, oboje akteri zabranjenog lova?