Smrt Zeke Manroa

Zeka Junior zaklapa enciklopediju. Čitao je o „žabi-primalji”, i zapanjuje ga pomisao da mužjak nosi jaja na svojim nogama dok se ne izlegu! U kakvom to svetu živimo, pomišlja. Kakav čudesan svet.

Uzima spisak mušterija koji leži na sedištu pored njega i, držeći ga pred sobom, pažljivo ga i namerno iscepa u trake. Stavlja jednu traku u usta, sisa je dok ne omekša kao kaša i proguta je, a zatim ponavlja tu radnju sve dok nije progutao ceo spisak. Time je – misli on – stvar završena.

Oko punta se svijaju pramenovi izmaglice i Zeka Junior posmatra čudovišnu maglu koja sve guta kako se valja ulicom ka njemu, nalik na neku zamišljenu tvar, pretvarajući sve što joj se nađe na putu u nešto utvarno. Dečak se naslanja na sedište, sklapa oči i pušta je da ga proguta.

Kada ih kasnije ponovo otvori, vidi svoju majku u narandžastoj spavaćici kako sedi na niskom zidiću od cigala preko puta punta. Smeši mu se i maše rukom da joj se pridruži. Po licu joj poigravaju kovitlaci izmaglice nalik puževima violina, a čim pomeri ruke magla joj se, poput ljubičastog dima, otkida s prstiju. Zeka Junior otvara vrata punta i izlazi, kao neki sićušni kosmonaut, u vazduh pun isparenja. Lebdeći obilazi oko prednjeg dela punta, hita niz stazu i seda na zidić pored majke. Smesta oseti pulsirajuću toplinu i podiže pogled ka njoj.

– Tako mi je žao, mama – kaže.

Majka ga obgrli rukom, a dečak naslanja glavu uz njeno telo i ona je meka, miriše na neki drugi svet i to je odistinski njegova majka.

– O, dete moje drago, i meni je žao – kaže ona i pritiska svoje usne na njegovu kosu. – Nisam bila dovoljno jaka – kaže ona, a onda, uzimajući dečakovo lice u svoje šake, kaže: – Ali ti si taj koji jeste jak. Oduvek si bio – i dečak oseća kako ga majčine suze zapljuskuju kao da su stvarne.

– Toliko mi nedostaješ, mamice.

– Znam – kaže ona.

– Nemoj plakati – kaže dečak.

– Vidiš? – kaže njegova majka. – Ti si taj koji je jak.

– Šta ćemo da radimo s tatom? – pita Zeka Junior.

Majka prelazi prstima kroz dečakovu kosu, a onda kaže, nimalo neljubazno: – Tvoj otac ne može da ti pomogne. On je istinski izgubljen.

– Nema veze, mamice – kaže dečak. – Ja sam navigator.

Majka položi poljubac u dečakovu kosu i šapne: – Imaš tako dobro srdašce.

– Jesi li to htela da mi kažeš? – pita dečak

– Ne, ovde sam da ti nešto drugo saopštim – kaže ona.

– Mogu li najpre nešto da te pitam?

– Važi – kaže ona.

– Jesi li ti živa, mamice? Čini mi se kao da jesi. Mogu da čujem kako ti srce kuca – kaže dečak i čvrsto se pribija uz majku.

– Ne, Zeko sine, nisam – kaže ona. – Umrla sam.

– Jesi li to htela da mi kažeš?

– Da, ali želim da ti kažem nešto drugo. Želim da ti kažem ovo. Šta god da se dogodi, hoću da istraješ. Da li me razumeš?

Dečak podiže pogled ka majci.

– Da, mislim da razumem – kaže. – Hoćeš da kažeš da će se desiti nešto veoma loše i želiš da budem jak.

Majka ga obgrli, osmehne se i kaže: – Eto, vidiš!

                                                           *  *  *

(/slika2)Zeka stupa u sobu na kraju predsoblja. Iznad njegove glave prigušeno svetli jedna gola sijalica i u ovom bezvazdušnom skrovištu ona cičeća nota je jaka i napadna, te Zeka škilji u tminu ne bi li otkrio njen izvor. Tamo, kraj suprotnog zida, stoji električna gitara prislonjena uz pojačalo, i izaziva mikrofoniju. Zeki treba malo vremena da primeti mladu damu što sedi na trošnom divanu nasred sobe. Izgleda da se ne pomera. Veoma je mršava i nosi bledožuti prsluk i pastelnoružičasti šorts, i ništa više. Zeka vidi obrise nezgrapnih kostiju njenih leđa, preterano naglašene kosti njenih kolena, njene laktove i ručne zglobove. Jedna paukolika šaka počiva joj skupljena u krilu, s cigaretom koja dogoreva između prstiju. Glava joj klonulo počiva na grudima, a ravna smeđa kosa visi preko lica kao zavesa.

– Gospođica Meri Armstrong? – kaže Zeka, zakoračivši ka njoj.

Devojka se iznenada trgne, uspravi, podigne glavu i polako i šuplje grakne: – Ona više ne živi ovde. Želite li da vidite Pečurka Dejva?

Devojčini kapci se sklapaju i glava joj ponovo pada napred.

– Pečurka Dejv... nije... tu... – mrmlja za sebe.

Zeka pređe preko sobe i pritisne prekidač na pojačalu gitare, a soba iznenada utihne i postaje čarobna. Vidi svetlucave trunčice prašine kako vise u vazduhu oko sijalice i nastavlja da ide kroz sobu te staje ispred devojke čiji su vrhovi prstiju obmotani trakom plavog dima cigarete.

Devojka podiže glavu a svi mišići na njenom čelu se naprežu pokušavajući da podignu njene kapke. Šaka joj leprša po vazduhu i Zeka kroz njenu kao papir tanku kožu nazire sitne koščice prstiju, nalik na ptičje. Pepeo s cigarete pada i čitav sleće na predni deo njenog prsluka. Oči su joj divlje, hemijski zelene, a zenice gotovo da ne postoje, i Zeka ustukne korak nazad i nežno kaže: – O, dušo, vidi kakva si.

Devojka ponovo spušta glavu sve niže, kratkim, oštrim pokretima, sve dok joj se brada ne spusti na grudi, a kosa padne skroz preko lica. Zeka pruža ruku naniže i stavlja prste ispod njene vilice, ponovo joj podiže glavu i shvata da na slici s postera na vratima nije Avril Lavinj, već ova tužna devojka ispred njega – isti prćast nosić, namazane oči, ravna smeđa kosa, nimfomanska gornja usna i vitko, šteneće telo. Na krajnjim obodima svesti, Zeka oseća kako sličnost s Avril Lavinj uopšte nije slučajna, već natprirodna. Dok mu krv navire u glavu, Zeka oseća da je doslovno usisan u vrtlog asosijacija, u kome je ova vilin-devojka ispred njega – s vešplav-usnama, potokom jarke krvi u prevoju ruke, sa smrtonosnim oružjem potkožnog šprica i pocrnelom kašikom na stolu ispred nje – doista predstavljala ubrzan sukob vremena i žudnje, spoj svih uskovitlanih čestica želja, nalik na trunčice prašine oko sijalice, ovaploćenih Zekinom iskvarenom tugom. U ovoj zamračenoj, izolovanoj prostoriji Zeka je kročio s druge strane ogledala u samu smrt, njenu, a možda i svoju.

– Daj mi to – kaže Zeka, i uzima opušak iz njenih prstiju bacajući ga u prepunu pepeljaru. – Ne želimo da zapalimo kuću – kaže on.

Klekne pred nju i nežno otresa pepeo cigarete s rupičaste tkanine njenog izbledelog žutog prsluka.

– O, bože – kaže, pa i sam pripali cigaretu, povuče dva dima a zatim je zgnječi u pepeljari. 

Zavlači šake ispod njenog pamučnog prsluka, njeno telo se grči i opušta a on obujmi njene male, hladne dojke i oseća tvrde bisere njenih bradavica, kao kakve majušne tajne naspram svojih odranih dlanova. Oseća kako njeno umiruće srce postepeno prestaje da radi i vidi tragove plavetnila kako cvetaju po koži njene lobanje kroz retku, ispeglanu kosu.

– O, moja draga Avril – kaže on.

Zatim spušta šake ispod njenih kolena i pomera je tako pažljivo da joj zadnjica i dalje počiva na ivici divana. Zavlači prste ispod olabavljenog lastiša njenih gaćica, zategnutih preko štrčećih izbočina njenih kukova, svlači ih sve do njenih gležnjeva i nežno joj širi kolena i dok barata dugmetom i šlicem svojih pantalona ponovo oseća vodnjikavu žudnju u svojim očima. Sve je tačno onako kako je zamišljao – dlačice, usne, rupa – te on zavlači šake ispod njenih okopnelih guzova i ulazi u nju kao jebeni malj.

(Odlomak iz 26. poglavlja)