Pravila prebrojavanja

Jedan od osnovnih produkata naučnoistraživačkog rada je publikacija u nekom naučnom časopisu. Želja svakog naučnika je da objavi rad u časopisu što veće citiranosti jer time povećava „vidljivost” rezultata svoga rada. Bitno je znati da svaki rad poslat u prestižni časopis pre objavljivanja prolazi rigorozan put nezavisnog ocenjivanja vrhunskih naučnika. Njihov zadatak je da provere da li su zadovoljeni svi precizno definisani standardi koje je nametnula svetska naučna zajednica. Drugim rečima, svaki srpski naučnik da bi bio uspešan u svom poslu mora da pobeđuje u nemilosrdnoj međunarodnoj konkurenciji. Malo je delatnosti na koje se ovde kod nas može primeniti slična formula.

Ovakve stroge kriterijume većina naših naučnika sasvim uspešno savlađuje. Problemi nastaju kada mi odlučimo da sami sebe ocenjujemo. Tada na scenu stupaju ovdašnji kriterijumi. Ministarstvo za nauku već nekoliko godina naučnike kategorizuje na osnovu pravila koja se suštinski svode na prebrojavanje publikovanih radova. Pomenuta kategorizacija je deo posebnog kolektivnog ugovora za naučnoistraživačku delatnost i na njega se ministarstvo poziva kad naučnicima određuje plate. To znači da kategorizacija ima ogroman uticaj na živote svih naučnih radnika. Inače, ocenjivanje rezultata naučnog rada je prema nedavno predloženoj Strategiji naučnog razvoja Srbije jedno od osnovnih opredeljenja ministarstva. Mnogo je argumenata koji idu u prilog potrebi da se svaki rad, pa i naučnoistraživački, adekvatno vrednuje. Ali mislim da sigurno treba raspravljati o sledeće dve važne stvari.

Prvo, način na koji ministarstvo ocenjivanje uspostavlja i sprovodi sasvim je neodgovarajući. Kriterijumi nikada nisu bili rezultat strateškog promišljanja i široke rasprave. Oni su nastali tako što je zatečeno stanje u našoj nauci kvantifikovano na sasvim jednostavan način, što je rezultiralo uvođenjem kriterijuma za svaku nauku ponaosob. Tako su društvene nauke dobile nesrazmerno blaže kriterijume od nauka kao što su fizika i hemija. Osim toga, od svog nastanka kriterijumi su menjani nekoliko puta. To znači da srpski naučnik ne može sa sigurnošću da zna kakvi rezultati rada će za nekoliko godina biti ocenjeni najvišom ocenom, što naučniku obezbeđuje i najveću platu. Sada stiče se utisak da je vrednovanje naučnog rada rezultat nagodbi uskog kruga ljudi koji veoma malo vode računa o budućnosti srpske nauke. Moj predlog je da iza kriterijuma za evaluaciju rezultata naučnoistraživačkog rada, kao važnog strateškog pitanja, treba da stoji odluka Nacionalnog saveta za nauku doneta konsenzusom. Podrazumeva se da onda uspostavljeni mehanizam evaluacije ne treba menjati tokom bar jednog projektnog perioda.

Osnovno pitanje je šta se postojećom evaluacijom želi postići. Rezultat koji ministarstvo prikazuje u objavljenoj strategiji je porast broja publikovanih naučnih radova do 2009. Ako taj porast pokušamo da objasnimo uvedenom kategorizacijom imamo problem sa činjenicom da i u zemljama regiona postoji sličan rast broja publikovanih radova, iako njihovim naučnicima nije nametnut nikakav birokratski model razvrstavanja naučnika na loše, dobre... najbolje. Porast broja publikovanih radova, takođe, postoji i u svim zemljama Evropske unije. Nažalost, za zemljama regiona u broju publikovanih radova na milion stanovnika zaostajemo nekoliko puta. Ako bismo želeli da s postojećim ljudskim resursima dosegnemo slovenačku nauku svaki srpski naučnik trebalo bi da godišnje objavljuje oko četiri puta više radova nego do sada. Ovih nekoliko činjenica jasno govori da je uticaj kategorizacije naučnika na uspešnost srpske nauke veoma precenjen. Birokratsko rangiranje nikada neće umanjiti efekte sramotne činjenice da imamo svega 1.400 istraživača na milion stanovnika. Po tom parametru smo pretposlednji u Evropi, ispred Turske. Jedan od osnovnih imperativa razvoja savremenog društva je razvoj nauke i obrazovanja. To od naše države iziskuje znatno veća ulaganja od postojećih. To je jedini način da pomenuti broj (1400 istraživača) postane prošlost.

Naučni savetnik u Institutu za fiziku