Crna boja dana

Da li je deviza „Samo je loša vest dobra vest” deo poslovne filozofije savremenih medija, samo floskula kojom se pokušava pravdanje njihove naopake usmerenosti? Da li se dnevne informativne emisije otvaraju crnom hronikom iz senzacionalističkih pobuda ili iz profesionalne težnje da se objektivno prikaže realnost?

Čini se da je u pitanju ovo drugo. Nije, nažalost, nikakvo lažiranje stvarnosti kad prva trećina drugog „Dnevnika” pripadne informacijama o hapšenju članova međunarodne (precizno rečeno eksjugoslovenske) kriminalne grupe koja je trgovala drogom, oružjem, automobilima, ubijala i planirala atentate, o čoveku koji je batinama i bukvalno polomio rebra svojoj petogodišnjoj kćeri, o beogradskom hirurgu i profesoru univerziteta koji je primao mito...

Nema dana da se ovom neveselom spisku ne pridodaju još i pljačka neke banke ili pošte, napad na prodavačicu u kiosku ili na taksistu, školske tuče uz noževe, bejzbol palice i gvozdene šipke, vatreni obračuni po kafićima i splavovima... Leševi kao posledica unutarmafijaških obračuna takođe su postali opšte mesto.

Ima u tim dnevnim informativnim pregledima i sve češćih izveštaja o trgovini ženama, o seksualnom zlostavljanju dece, o ucenama i reketiranju. Pa, kao da sve ovo nije dovoljno za potvrdu davne maksime da je „Čovek čoveku vuk”, i psi, navodni čovekovi najbolji prijatelji, pojavljuju se učestano kao napadači sposobni da ga izujedaju na smrt.

Pesimisti će u ovome videti zastrašujuće znake jednog opasnog i zlog vremena, lišenog osnovnih moralnih vrednosti, opterećenog egzistencijalnom krizom, beznađem, surovim egoizmom, besprizornošću. Optimisti će biti skloni tumačenju da je došao kraj političkoj hipokriziji u lažnom ulepšavanje slike sveta, da je time otvoren put za delanje ka promeni stanja, da državne službe pokazuju početne uspehe u borbi s kriminalom, korupcijom, maloletničkom delinkvencijom.

Kad pogleda „Poteru”, redovnu seriju crne hronike na Televiziji B92 (trenutno u repriznoj retrospektivi), mogao bi gledalac da se prikloni i jednima i drugima. Poražavajuće je, recimo, koliko je među prestupnicima mladih ljudi, dvadesetogodišnjaka, lakih na nožu i pištolju, nemilosrdnih koliko prema vršnjacima toliko i prema starcima kao žrtvama. S druge strane, emisija govori o rešenim slučajevima, o efikasnosti policije i spretnosti istražnih organa, te ostavlja utisak da postoji sistem i da ima sile koja se takvom bezumlju može suprotstaviti.

Ipak, ceo sadržaj „Potere” zapravo je smešten u formu krimi priče u atraktivnim holivudskim akcionim filmovima, odnosno u dokumentarnim TV serijama o policijskim akcijama koje podižu adrenalin publike i ne libe se sada toliko popularnih „forenzičarskih pojedinosti”, odnosno snimaka „koji su vrlo uznemirujući”.

Može i tako. Ali i ovoj i svim ostalim televizijama ostaje obaveza da zalaze iza pojava, da istraže i osvetle, ako je moguće, njihove uzroke. Posledice su očigledne, vide se na ekranu svakodnevno i ne ostavljaju sumnju u svoju razornu moć.