ADVOKATI SECESIJE

Ovo je godina koja zaokružuje neke važne datume istorije, poput početka Drugog svetskog rata, ali 2009. obeležava i dve decenije od rušenja Berlinskog zida, simbola kraja „hladnog” rata i početka velikog evropskog okupljanja.

Neobična je Evropa u kojoj živimo. Na jednoj strani integracije, na drugoj separatizam. Pojedini eksperti tvrde da će u 21. veku Evropa dobiti još desetak novih država. Još desetak novih zidova koji su, po definiciji, predmet razdvajanja.

Pamtim cikcak vijuganje kod ček-point „Čarlija”, najčuvenijeg prelaza između dva Berlina gde se zapad čuvao od infekcije komunizma, a istok od zaraze kapitalizma. Danas čak i stranac koga ne dodiruju unutrašnja zbivanja Nemačke na ovom mestu može da razume značaj zida i količinu napora da se on sruši. Ipak, separatizmi bujaju.

Oko dva miliona Baska živi u tri provincije koje imaju veća ovlašćenja od drugih regija Španije. Njihov jezik je zvanično priznat, pa ipak advokati secesije su veoma glasni, ponekad i preglasni. Euskadi Ta Askatasuna, poznatija kao ETA, traži da se namire računi još od vremena diktatora Franka.

Katalonija takođe zadaje glavobolje centralnim vlastima u Madridu uprkos visokom stepenu autonomije Katalonaca koji imaju svoju kulturu i jezik. Još jedna provincija, Valensija, dobila je 2007. novi autonoman status.

Francuzi imaju dugo iskustvo sa separatizmom, posebno na Korzici koja nikada nije smirena iako je status ostrva dva puta bio podizan na viši nivo. Bretonci sa severa, potomci Kelta, odbijaju da se do kraja identifikuju sa Francuzima pa čak imaju i svoju revolucionarnu armiju.

U Italiji je uticajna Liga severa odustala od nezavisne Lombardije i Veneta, ali traži da zemlja postane federacija. Neki u Južnom Tirolu, koji je Italija dobila posle Prvog svetskog rata, traže ponovno prisajedinjenje Austriji. ,,Antikolonijalni” pokreti sve su glasniji na Sardiniji.

Belgija puca po šavovima Flandrije, gde se govori holandski, i Valonije na jugu koja je frankofonska.

U Britaniji se seme separatizma iz Alstera proširilo na Škotsku gde lider nacionalne stranke – na radost Šona Konerija – predviđa da bi Škoti tokom naredne decenije mogli da imaju nezavisnu državu. Otkako je Vels na referendumu 1997. dobio pravo da osnuje skupštinu raste broj zagovornika odvajanja.

Austrijanci imaju Korušku sa njenim hrvatskim i slovenačkim življem. Grci na jugu Albanije i stanovnici portugalskih Azora sve su aktivniji u zahtevima za većom autonomijom.

Danska Farska ostrva već su poluautonomna teritorija, dovoljno samostalna da s njima igramo kvalifikacije u fudbalu. Pre sedam godina bilo je pokušaja da se održi referendum o nezavisnosti.

Alandska ostrva, koja je Koštuničina vlada nudila kao model za problem Kosova, zvanično su deo Finske ali je većinski švedski živalj svojevremeno je poželeo da se odvoji.

Pitoma Švajcarska takođe ima svoje separatiste. Front za oslobođenje Jure više od tri decenije traži nezavisnost ovog kantona od konfederacije.

Procesi ,,balkanizacije” naravno da ne mimoilaze Balkan. Štaviše, znali su i znaju da budu dramatični. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008, a svaka inostrana analiza na ovu temu pomenuće i Vojvodinu. Sličan scenario povezuje se sa rumunskom Transilvanijom gde procenat Mađara premašuje 45.

Separatizmi podižu zidove, vidljive i nevidljive, koje nije lako shvatiti. Recimo onaj vidljivi, betonski, koji razdvaja Izraelce i Palestince. Ili ove nevidljive koji se i dalje podižu po Evropi.

Zid simboliše decenijama taloženi međusobni omraz. Dovoljno je samo jednom biti pored napuštenog hotela ,,Lidra palas” na „zelenoj liniji” razdvajanja kiparskih Grka i Turaka u Nikoziji.

Bliskoistočni zid Izraelci su podigli da bi stopirali terorizam sa Zapadne obale. Zid svoje odrađuje, jer akcije bombaša-samoubica drastično su smanjene, ali sva je prilika da će zmijolika konstrukcija što preseca pitome brežuljke i maslinjake Svete zemlje ostati na svom i posle onog dana kada Palestinci dobiju svoju državu.

Površno gledano, nema mesta poređenju berlinskog i judejskog zida. U Nemačkoj je jedan isti narod bio podeljen intervencijom velikih sila dok na Zapadnoj obali on deli dva naroda. Razlike su međutim manje nego što se na prvi pogled čini.

Strah koji je bio u temelju ideološkog raskola između Istoka i Zapada iznenađujuće je sličan zazoru od perspektive većeg prisustva Palestinaca među Izraelcima.

Mogućnost da kapitalizam udari i korumpira Istok užasavala je komuniste, dok je širenje komunizma po teoriji domina zastrašivalo Zapad. Ipak, razlika između istoka i zapada Nemačke nije rođena zidom. Tokom istorije poljoprivredni istok kaskao je za zapadom, severom i jugom – područjima koja su imala druge prednosti. Sa ili bez zida, istok je patio od ekonomske stagnacije, što je i danas vidljivo.

Možda i zato zid na Zapadnoj obali teško uspeva da stvori priželjkivani efekat raskola. Pejzaž je isti sa obe njegove strane, čak su i ljudi veoma slični i nije ih teško zamisliti da jedni pored drugih žive u miru.

Tako se vratim ovde i pomislim na Jarinje i Brnjak, administrativne granične prelaze između Srbije i Kosova, još jednu od svetskih lokacija na kojoj se sada grade nevidljivi zidovi.

Zar nije u interesu kosovskih Albanaca da dolaze na lečenje u Beograd ili da ovde upisuju fakultete? Zar nije u interesu Srba da normalizuju odnose sa južnim susedima?

Koliko vremena mora da prođe da bi se spoznale realnosti na terenu? Od busanja u grudi nema goreg zanata. Realnost se neće promeniti. Umesto da izvlačimo obostrane koristi, dogodiće se da generacija ili dve na obe strane nevidljivog zida budu veliki gubitnici.

Pokazuje se na raznim punktovima sveta da je teško upravljati teritorijama koje sadrže više od jedne nacionalne grupe. Ali štete izazvane veštačkim podelama takođe su očigledne.

Mogli bismo više da učimo na greškama i dostignućima prošlog veka. Multinacionalna ujedinjavanja dolaze i prolaze. Zidovi između Istoka i Zapada se ruše. Zašto hladnije glave ne razmislimo o manje okrutnim rešenjima od sukobljavanja ili ignorancije?

U protivnom, osuđeni smo da naredne decenije proživimo pod teškom senkom zida. U Nikoziji, na Zapadnoj obali, u Jarinju.