Linija tolerancije

Spomenik Četiri vere, podignut je 1934. godine ratnicima koji su izginuli i pomrli u širem regionu Čačka, za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata. Na njemu se nalaze simboli četiri verske zajednice, pravoslavne, katoličke, islamske i jevrejske. U zajedničkoj grobnici su sahranjeni posmrtni ostaci 918 vojnika obe zaraćene strane, što znači, vojnika srpske armije i vojnika centralnih sila. Od toga je 652 srpska borca, od čega 205 iz čačanskog kraja, a ukupan broj sahranjenih iz sastava centralnih sila je 262.

Projekat spomenika je delo Isidora Janjića, inženjera iz Čačka. Izgradnja spomenika poverena je čačanskom kamenorescu Frančesku Berbelji.

(Korišćeni podaci iz teksta Teodosija Vukosavljevića „Spomen ratnicima Prvog svetskog rata na groblju u Čačku”, objavljenog u Zborniku radova Narodnog muzeja u Čačku 1975. godine.)

Pre nekoliko godina u kampanji za podsticanje veće tolerancije korišćen je slogan u kojem se pominje krava. Putovao sam u Beograd, ne znajući za tu kampanju. Na bilbordu, pored druma, dočekao me je crtež krave i aktuelni slogan. Od tada je prošlo dosta vremena, a slogan i dalje pamtim. A krava se pokazala kao najbolji promotor neke naše akcije.

Nema, inače, apsolutno tolerantnog čoveka. Kod svakoga postoji granica tolerancije. Od visine na kojoj se nalazi ta granica zavisi da li ćemo za neku osobu reći da je tolerantna. U stvari, mi se samo izjašnjavamo da li je određena osoba tolerantnija od nas.

Ali ne zavisi sve samo od visine na koju je kod pojedinca postavljena granica tolerancije, ni od pogleda koji vrši tu procenu, zavisi i od vremena u kojem čovek živi. Spomenik Četiri vere, podignut ratnicima koji su izginuli i pomrli za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata, vojnicima obe zaraćene strane, uvek će biti divan primer tolerancije, ubeđen sam u to, ali postoje i dela koja se doživljavaju kao pozitivan primer u jednom vremenu, a u drugom ne.

U jednom dobu se toleriše jedno, u drugom se toleriše drugo. Verovatno se sećate koliko je pre samo dvadesetak godina, možda najveća teniserka svih vremena Martina Navratilova imala problema kad je obelodanila da je u ljubavnoj vezi, čini mi se, sa svojom sekretaricom. Nije ona imala problem na Balkanu, imala ga je u razvijenom zapadnom svetu. Danas smo svedoci da homoseksualci u nekim zemljama imaju pravo da usvajaju decu i da sklapaju brakove. Svedoci smo da makroi u Nemačkoj, Holandiji, a i mnogim drugim zemljama prostitutkama uplaćuju radni staž i zdravstveno osiguranje, i da se obavljanje tog zanata računa u posao koji trudbenici obezbeđuje penziju. Iako je do juče svuda u svetu bila nezamisliva legalizacija prostitucije, danas je skoro svuda poželjna, pod uslovom da prostitutka korisniku izdaje fiskalni račun i da njen makro državi redovno plaća porez. Naglašavam to skoro, pošto u isto vreme, na sat leta avionom od gradova u kojima je prostitucija dozvoljena, živi devojka koja je osuđena na javno bičevanje jer je popila flašu piva. Kad smo već kod konzumiranja alkohola, moram izneti zapažanje da se na njega ni u razvijenom svetu više ne gleda blagonaklono, mada još nisu počela javna bičevanja. Pre samo desetak godina, čak su i saobraćajni policajci tolerisali određeni nivo alkohola u krvi vozača. Do juče niko nije mogao da istera pušača iz zatvorene prostorije, danas mu se u skoro svim zemljama za takav vid prestupa izriče oštra kazna. Da ne pričam o nekadašnjem zatvaranju očiju, što je jedan vid tolerisanja, pred fizičkim kažnjavanjem dece, i u porodici i u školi. Svet se menja, kao i shvatanje pojma tolerancije.

Od naše spremnosti da tolerišemo, da razumemo i poštujemo druge i drugačije, od naše trpeljivosti i neagresivnosti zavisi kvalitet ljudskog života. Ali, da li čovek može da zastrani u toleranciji, da li može da je izopači? Ne namećem odgovor, iskreno pitam.

Ako svet nastavi da se menja brzinom kojom se menja, a ne vidim zašto ne bi nastavio, da li bi sada valjalo da zastanemo i upitamo se šta može sadržati, za dvadeset godina, poziv na toleranciju, šta se od nas može tražiti da prihvatimo, i šta možemo tražiti od drugih. Čini mi se da poslednjih godina, u literaturi, a i na filmu, sve više ima dela u kojima se prikazuje patnja nemačkih vojnika četrdeset pete, pogotovo onih koji su se zatekli u Rusiji. Da li će se jednom od ljudske populacije tražiti da sa naklonošću gleda i na borbu i ciljeve njihovih visokih oficira i vođa? Da li će se jednom i kanibalima priznati pravo na izbor hrane.

Vekovima imamo stav da nije prestupnik onaj ko konzumira drogu, prestupnik je onaj ko je proizvodi, krijumčari, rastura... Da li će za dvadeset godina biti prihvatljiv onaj ko jede ljudsko meso? Ovo je danas nesumnjivo nekorektno poređenje, ali smemo li se zakleti da će i sutra biti ocenjeno kao neprihvatljivo?

U svakom slučaju, danas i ovde, mislim da je potrebno pokazati više tolerancije prema drugome, pa i prema neistomišljeniku u vezi sa pitanjem shvatanja tolerancije. Bilo je žučnih rasprava i negodovanja i 1934. godine kada je u Čačku podizan taj jedinstveni spomenik Četiri vere, ali humanizam ljudi tog podneblja je prevagnuo, i izginuli vojnici, obe zaraćene strane, sahranjivani su u istu grobnicu. Zato treba negovati zdrav dijalog. Neka slobodno govori i bivstvuje i onaj ko želi da komšijina krava bude živa i zdrava, ali i onaj kome je draži slogan: da komšijina krava bude velika k'o čivava, jer mu jednom može doći u pamet da je i on nečiji komšija.

književnik