Početak na livadi

Taman se u Srbiji razdanilo, posle onoliko vekova vladavine Turaka, a već su počele bune protiv samovolje kneza Miloša. Da bi se on zaustavio sačinjen je Ustav: Sretenjski. Napisao ga je Dimitrije Davidović, "habzburški đak", rođeni Zemunac, "medicinar", novinar i osnivač Srpskih novina, štampar, savetnik i lični sekretar Kneza Miloša.
Kako istoričar Čedomir Antić zapaža: "Ideje ustavnosti u Srbiji tog doba najplodnije tlo našle su u krugu srpskih starešina, koji su do početka tridesetih godina bili privrženi knezu i među malobrojnim školovanim mladim činovnicima." U Srbiji je tada svega jedan postotak stanovnika bio pismen, prosečno domaćinstvo imalo je oko pet hektara zemlje, a indeks useljavanja bio je najveći u Evropi. Samo su Sjedinjene Američke Države imale veći mehanički priraštaj stanovništva. Istorija je pored toga zabeležila i dramatične sukobe dinastija i stranaka, politička ubistva, ali i pojavu novog sloja – činovnika neophodnih za postojanje države. "Većina činovnika potekla je iz habzburških zemalja, radije je želela restauraciju feudalizma u zemlji i sopstveno unapređenje u status aristokrata. Tako bi svoj položaj pred moćnim knezom Milošem Obrenovićem učvrstili naslednim dobrima i sigurnim prihodima..."

Litija i barjaci

Tog 15. februara 1835., pred više od hiljadu okupljenih poslanika (deputata) i naroda, na kneževoj livadi u Kragujevcu održana je Ustavotvorna skupština. Sutradan je svečano proslavljeno donošenje Ustava: litija, barjaci, konjička i pešadijska garda sa muzikom... Uveče je priređen vatromet i pozorišna predstava. Knez Miloš je u besedi predstavio lestvicu nove vlasti:

"Narod stajaće pod kmetovima, kapetanima i sudovima, sudovi pod Državnim savetom, Savet pod knjazom i uz knjaza, a knjaz pod zakonom i u neposrednom dogovoru sa savetom." Sretenjski ustav je pisan po uzoru na Ustav francuske Julske monarhije. "Narodna skupština je dobila budžetsko pravo; porezi nisu mogli da budu uvedeni bez njene saglasnosti, niti je država mogla da se zaduži. Opštenarodna prava Srbima garantovala su jednakost pred zakonom, slobodu kretanja i rada. Niko nije mogao da bude kažnjen ako kazna nije predviđena zakonom. Niko nije mogao da bude držan u zatvoru duže od tri dana, a da mu se ne saopšti zbog čega je zatvoren..."

U članu 119. piše: "Imanje svakog Srbina, bilo kako mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se pokusi samovoljno dirnuti u tuđe dobro i imanje ili prisvojiti ga ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja opštenarodne bezbednosti, bio on ko mu drago i otkud mu drago."

Kada je knez Miloš abdicirao – kako istoričari navode – "U njegovoj ličnoj kasi prebrojano je, prilikom odlaska, oko tri stotine pedeset dukata više nego u državnoj. Započelo je vreme vladavine ustavobranitelja, kada je Srbija dobila moderne zakone i državne ustanove. Otpor naroda prema isuviše moćnom knezu i bogatom činovništvu nije umanjen ni kada je posle dvadeset godina knez ponovo vraćen na tron, kao ni kada je postalo jasno da je u Srbiji početkom četrdesetih godina XIX veka bilo nekoliko puta manje. Pod pritiskom Austrije, Rusije i Osmanskog carstva, posle nepunih mesec dana ukinuta je ova "francuska voćka u Osmanskom dvorištu".

U "Istoriji srpske državnosti", prof. dr Radoš Ljušić navodi:

"Ustavni razvitak Srbije bio je buran. Pored tri ustavna zakona iz vremena Prvog ustanka (1805, 1808, 1811.), dva hatišerifa 1830, 1833. – kojim su regulisani odnosi sa Turskom i propisana prava i povlastice narodu), srpska država je imala pet odnosno šest ustava (1835, 1838, 1869, 1888. – vraćen na snagu s manjim izmenama 1901, 1903).

Trt, Milojko

Prvi, Sretenjski ustav ostao je na snazi dve sedmice, do početka marta, kada je privremeno, a 11. aprila 1835. godine konačno suspendovan. Ustav koji knjazu lično nije odgovarao, čime je interese države stavljao iznad svojih, s namerom da spreči uplitanje sila u njene unutrašnje probleme. Kad je uvideo da je to nemoguće, uklonio ga je bez žaljenja, a Davidovića penzionisao.

Ustav od 1838. godine poznat kao Turski ustav, oktroisan (nametnut) je od sultana u Carigradu, pa u obliku hatišerifa upućen Milošu Obrenoviću. Važio je do 29. juna 1869. godine. Građanska prava su u priličnoj meri zajemčena, činovnička prava i privatna svojina zaštićeni, slobodna trgovina zagarantovana, zabranjeno vaskrsavanje feudalizma.

Ustav iz 1869. godine zove se još Namesnički ili Trojički. Program je bio umereno liberalan – jaka vlada s ministrima, dvodomna Skupština deli sa Savetom zakonodavnu vlast.

Ustav od 1869. godine nazvan je namesnički – "jer je donet za vreme maloletstva novoizabranog kneza Milana Obrenovića, kada je zemljom upravljalo tročlano srpsko namesništvo."

Četvrti ustav od 1888. godine smatra se najnaprednijim među svim srpskim ustavima. Donela ga je Skupština, ali stvarno po inicijativi, voljom i milošću kralja Milana, na snazi u dva maha – od 1888. do 1894, pa izmenjen od 1903. do 1918, odnosno 1921. Postupak donošenja – kralj proklamacijom poziva stranke da obustave partijsku borbu i da mu pomognu da izgradi nacrt ustava.

Na marginama kopije ovog Ustava, knez (kasnije kralj) Petar Prvi Karađorđević ispisivao je svoje i dosetke kakve i ne doliče budućem kralju. Recimo, uz član 118. ("Zakoni i zakonite naredbe koji su zakonitim načinom obnarodovani imaju obaveznu silu za sve građane i vlasti zemaljske ) dopisao je – samo za Milana Obrenovića ne. Član 136. – Ministri su odgovorni kralju i narodnoj skupštini za svoja službena dela ("trt Milojko"). Član 168. – Okrug, srez i opština ne mogu se ni zadužiti dok to ne odobri okružna skupština ili opštinski zbor (laž). Član 177. – Pravo monopola pripada državi (i Milanu). Član 16. – Svojina je nepovredna ma kakva je ona prirode bila (samo kada je u gotovom onda je povredna). Član 22. – Svaki Srbin ima pravo da u granicama zakona iskaže svoju misao govorom, pisano štampom ili u slikama (pa posle u buvaru okovan). Član 53. – Kralj stalno stanuje u zemlji (dok ga ne najure).

Peti Ustav, od 1901, oktroisani, važio je samo dve godine. Šesti Ustav iz 1903. vraća na snagu onaj iz 1888. Sve potom je novija istorija.

---------------------------------------------------------------------

Prvi ustavopisac

Već je prvi Sretenjski ustav, usvojen 3. februara 1835. godine, potvrdio da Srbiji ne manjka ustavopisaca. Izašao ispod pera Dimitrija Davidovića, ovaj ustav je potvrdio veliko stručno, političko i diplomatsko umeće "prvog srpskog novinara" i ustavotvorca.

Davidović je uspeo da ustavnim tekstom (142 člana) pomiri interese knjaza Miloša i viđenih srpskih starešina koji su se prethodno digli na Miletinu bunu zbog Miloševog samodržavlja, a uveliko je izašao u susret i narodnim htenjima. Povrh svega, Davidović je ustavni tekst redigovao u najboljim tradicijama savremene evropske ustavnosti, proklamujući u Srbiji, tada vazalnoj kneževini Otomanskog carstva, brojna prava građana.

Tri moćne imperije, Turska, Rusija i Austrija, koje nisu imale sopstvene ustave, žestoko su se tada okomile na Ustav kneževine Srbije, optužujući ga da unosi "francuski rasad u tursku šumu", što će reći duh i praktična rešenja Francuske revolucije.

Knjaz Miloš, kome je do ustava koji ograničava njegovo samodržavlje bilo stalo koliko i do lanjskog snega, oberučke je prihvatio pritisak reakcionarnih sila, pa je Sretenjski ustav suspendovan samo šest nedelja posle donošenja, već 17. marta 1835. godine.