Najstariji računar još stariji

Najstariji računar na svetu je još stariji. Novi nalazi ukazuju da je čuveni „mehanizam iz Antiketere” napravljen stotinak godina ranije – u drugom stoleću pre nove ere. Pretpostavlja se da je bio namenjen oponašanju kretanja planeta i predskazivanju pomračenja Meseca.

Aleksander Džons iz Instituta za proučavanje starog sveta (Njujork) smatra da je sprava nastala vek ranije, na šta ukazuju novi nalazi u vezi sa četvorogodišnjim olimpijadama (razdoblja između Olimpijskih igara), s čime je saglasan Džo Marčant koji je nedavno u knjizi „Odgonetanje neba” obznanio da „ništa slično hiljadu godina docnije nije postojalo”.

Ko je tvorac zagonetnog„kompjuterskog časovnika”, zagubljenog u tami vekova i morskih talasa?

Još se ne zna da li je izrađen prema zamislima najslavnijeg grčkog astronoma Hiparha ili nastavljača i filosofa Posejdonija, ali je po složenosti ostao nenadmašen, najmanje, jedan milenijum. Počivši istoričar nauke Derek de Sola Prajs je 1959. u časopisu „Sajentifik ameriken” napisao da je to najdrevniji mehanički analogni računar. Svojevrsna slagalica astronomskog i matematičkog znanja antičkog doba.

Ciceronov opis

Zadivljujuće savršen i hiljadu godina neprevaziđen, da su mu se stručnjaci decenijama divili nazivajući ga tehnološkim čudom. Sve kockice (i delići) umozaiku (mašini) nisu još sklopljeni, iako se uveliko zna kako je izgledao i radio. Velika kao kutija za cipele, tajanstvena bronzana sprava sa zupčanicima i brojčanicima, pronađena u zoru 20. veka (17. maj 1902.) u olupini rimskog broda, decenijama je zbunjivala naučnike. Naposletku je jedan britanski istraživač dokazao da imamo pred sobom najstarostavniji astronomski računar(aljku).

Napravu je sa dubine od 42 metra 1900. godine izvadio lovac na sunđere nadomak grčkog ostrvceta Antikitera, između Krita i Kitere i čuva se u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini. Isprva se mislilo da je morski kamen, prekriven naslagama kalcijuma, ispostavilo se da je to skalamerija visoka 33, široka 17 i debela devet santimetara, načinjena od bronze i smeštena u drvenoj kutiji, sa zapisom od 2.000 znakova.

Poreklo još nije sasvim rastvetljeno, a ni okolnosti pod kojima je, po svemu sudeći, dospela na rimski teretni brod. Nikakve sumnje nema da je delo grčkog uma sa ostrva Rodos, jer se pominje da je nastala u akademiji filosofa Posejdonija, u to doba veoma poznatoj po astronomskom inženjerstvu. Tragači za odgovorom ukazuju da je utovarena s mnoštvom opljačkanih dragocenosti da bi bila prikazana na svečanosti u čast Julija Cezara.

Rodos je u drugom i prvom veku pre Hrista slovio za antičko astronomsko središte, na kojem je godinama boravio najveći grčki astronom Hiparh, čije je izučavanje nastavio Posejdonije. I tu se rodila zamisao, prema napisu u uglednom naučnom časopisu „Nejčer”, da se osmisli toliko savršena sprava koja je imala jako važnu namenu.

Slavni rimski konzul i besednik Ciceron opisao je dve slične. Za prvu je naveo da ju je sastavio Arhimed i da je, posle opsade i pada Sirakuze, dospela u palatu generala Marka Klaudija Marselusa, u kojoj je čuvana kao porodična zaostavština, a domaćin mu je jednom prilikom pokazao šta je u stanju da dočara. I nekoliko pisaca iz četvrtog i petog veka naše ere pominjalo je dotični uređaj. Drugu je predstavio kao izum svoga prijatelja Posejdonija, napisavši da je oponašala kretanje zvezda i planeta.

Zupčanici s namenom

I jedna i druga nisu, najverovatnije, s grčkog ostrvceta jer su postojale u Rimu pola stoleća posle brodoloma. Po svemu sudeći, bile su tri slične koje nisu bile samo za pokazivanje.

„Mehanizam iz Antikitere” je zadavao glavobolju tehnolozima i istoričarima nauke još od otkrivanja. Utrošivši nekoliko desetleća na mukotrpnom čišćenju i uklapanju pronađenih delića, Derek de Dola Prajs je 1959. objavio članak „Drevni grčki računar” koji je, izgleda, delimično preneo Artur Klark u svojoj knjizi „Tajanstveni svet”, obznanivši da je sprava izračunavala kretanje zvezda i planeta. Do tada se, uglavnom, zamišljalo da je astrolab (vajkadašnji pomorski uređaj za merenje udaljenosti Sunca i zvezda).

Sastojao se od diferencijalnih (različitih) zupčanika, za koje se dugo verovalo da su osmišljeni tek u 16. veku (Leonardo da Vinči ih je zvanično izumeo) i po zadivljujućem umanjenju i složenom ustrojstvu više je podsećao na časovnike. Unutra je povezano 37 bronzanih prstenova i brojčanika, sa zupcima u obliku jednostranih trouglova (sačuvano je 30), koji su se skladno okretali jednom pokretnom ručicom (nije pronađena). Kada bi se uneo prošli ili budući datum, počinjao je da proračunava i strelicama pokazuje položaj Sunca, Meseca i još nekih planeta. Svaki zupčanik imao je svoju namenu i drukčiju ugaonu brzinu, a svi zajedno su se okretali kao najtačniji časovnik.

Jedinstvena skalamerija je za tehnologiju važna koliko i Akropolj za arhitekturu!