Sumorni praznik rada

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 7. septembra – Amerika danas proslavlja praznik koji ostatak sveta obeležava 1. maja, Dan rada. Još od 1884, kada je ozakonjen, to je tradicionalna svetkovina kraja leta, dan izleta, parada, vatrometa, neizostavnog roštilja – i političkih govora.

Jedan je održao i predsednik Obama koji, posle godišnjeg odmora, nastoji da ublaži sve jači utisak kako mu nacionalno kormilo u vremenu krize izmiče iz ruku. Sutra će se obratiti i đacima kojima počinje nova školska godina, a ključna beseda je u sredu, pred oba doma Kongresa, kada se očekuje da rastera sumnje o tome da je njegov izborni slogan – „Da, mi možemo“ – dobio suprotno značenje: da se ništa ne može.

Praznik rada protiče, naime, u sumornom raspoloženju onih kojima je posvećen – radnika. Dok mediji prenose vesti da je ekonomija počela da se oporavlja i da je recesija, koja je zvanično počela još u decembru 2007, „tehnički gotova“, najnoviji izveštaj o stanju na tržištu rada, obelodanjen u prošli petak, bar devet miliona Amerikanaca doživljava samo kao glasine.

U avgustu je armija otpuštenih povećana za 216.000, što je stopu nezaposlenosti sa julske stope od 9,4 odsto povećalo na 9,7, što praktično znači da je bez posla svaki deseti Amerikanac.

Detaljniji uvid u rendgenski snimak američke nezaposlenosti pokazuje da jedna trećina otpuštenih već šest meseci ne može da nađe novi posao, što se događa prvi put od Drugog svetskog rata.

Nedavno istraživanje Galupa pokazuje da čak 31 odsto onih koji nisu došli pod udar recesije strahuje da će ostati bez posla, a isto toliko njih se boji da će im biti smanjene plate. Istovremeno, 70 odsto zaposlenih koji su mlađi od 35 godina ne može ništa od zarađenog da ostavi sa strane. Isto tako, dvoje od troje onih koji su pred penzijom ističe da sebi ne može da priušti da prestane da radi.

Sve ovo ovde povod je za zaključak kako je stopa nezaposlenosti tvrdoglavo otporna na terapiju koju su joj prepisali Kongres i administracija predsednika Obame, iz čijih redova nastoje da, uprkos svemu, emituju optimizam.

To se čini tako što se ne opovrgava da se otpuštanja nastavljaju, ali da je to sada sporije nego što je bilo. Drugim rečima, najutešnija vest iz avgustovskog izveštaja glasi – moglo je da bude i gore.

Ali čak i optimisti su – optimisti na dugom štapu, nudeći poznatu formulu da će biti još gore pre nego što počne da biva bolje. To znači da bi iduće godine stopa nezaposlenosti mogla da pređe 10 odsto, a da potpuni oporavak tržišta rada ne treba očekivati pre 2014.

Ne baš utešna poruka za radnički praznik u zemlji gde je rad na ceni, zemlji koju je ovakvom kakva jeste napravila upravo vrednoća njenih ljudi. Stvaranje novih radnih mesta je istorijsko postignuće američke ekonomije i ono što ju je učinilo globalnom ekonomskom lokomotivom, pa otuda i dileme nisu li se možda i Amerika i svet danas promenili u tolikoj meri da stare formule nisu više primenljive u novim okolnostima.

A nove okolnosti su, kako to predočava današnji uvodnik u „Volstrit džornalu“, sadržane u nedoumici da li otvorena i globalizovana američka ekonomija na kojoj odavno počivaju temelji američkog prosperiteta i napretka i dalje može da stvara radna mesta koja je održavaju.

Odgovora u ovom momentu nema, kao što se još sasvim ne vide jasno, mada se naslućuju, političke posledice ovakve situacije po predsednika Obamu, inače prijatelja sindikata koji je u kampanji obećao da će striktnije regulisati tržište rada i uravnotežiti prava poslodavaca i posloprimaca.

Ali u ovom momentu ni on nema utešniju poruku od one koja veli – plivamo u dobrom pravcu, ali obala je još daleko.

Milan Mišić

-----------------------------------------------------------

Koliko zarađuju Amerikanci

(/slika2)„Vašington post“ je danas, povodom Dana rada, na videlo izneo jednu od intima Amerikanaca, skrivanu podjednako ljubomorno kao i njihov ljubavni život – koliko zarađuju. To, naime, ovde ne iznose, kako navodi list, ni oni koji primaju malo, ni oni koji zarađuju mnogo, a pogotovo ne oni u sredini. Pa ipak, saradnici ovog dnevnika su zavirili u koverte sa platnim čekovima jednog broja žitelja glavnog grada. Prenosimo nekoliko karakterističnih, uz napomenu da je reč o godišnjim iznosima