U dubini rudnika sibirskih

Najpre smo s oduševljenjem, zanosom i nadom rušili onu Jugoslaviju, i ''truli kapitalizam''. Početkom devedesetih smo satirali ''mračni komunistički period'' i rasturali Jugoslaviju po feudalnom principu, vraćajući se u kapitalizam. Mnogi poverovaše da ćemo samim povratkom u kapitalizam odmah živeti standardom jedne Švajcarske ili Austrije.

Da bi se ušlo u rajsko naselje kapitalizma, trebalo je obezbediti razne ulaznice. Jedna od njih je i Engleski jezik. U školama, pod navalom roditelja, u opštem zanosu i oduševljenju zbog povratka u kapitalizam, sve strane jezike izbaciše preko noći iz škola, uvedoše samo Engleski. Zamalo i Srpski da izbace. Dovoljno je da izaberu Engleski kao strani jezik i srećna i svetla budućnost njihovoj deci je sama po sebi zagarantovana. Ruski su šutirali nogama, kao šugavo kuče. Ruski je kriv za sve naše ekonomske i druge nedaće.

Rusija, Kina, nesvrstani, ha-ha-ha. Amerika i Engleska biće zemlja... naše sreće.

Posle su nas bombardovali na engleskom, i dali deo naše zemlje ... onima, samo da nam kažu da nije dobro što se toliko oduševljavamo i zanosimo.

Poništismo sve što je do juče bilo, još jednom krećemo od čistog lista, od prve stranice. Istorija počinje od najnovije revolucije.

Postao sam kolateralna šteta istorijskih promena, a da to niko nije ni primetio.

I tako ti ja u zori trećeg milenijuma, posle 25 godina rad u školi, ostadoh bez posla.

Poniženja koliko hoćeš. Niko ne da posao. Da imam 25 godina sa moja dva fakulteta (Ruski i magistratura na Ekonomskom) bi se možda našao neki posao u prodaji od vrata do vrata, ali ovako...

S neba pade konkuurs.Traže prevodioca koji je spreman da pođe u Sibir, u Aziju, da prati naše građevinarstvo. Taj sam.

Beogradska građevinska firma, u vreme sankcija registrovana u Beču sa predstavništvom u Moskvi. Oduševljen sam dočekom, mnoštvom kancelarija, u svakoj puno inženjera, arhitekata i svih drugih stručnjaka. Pored mene imaju još dva prevodioca. Samo vri i svi se smeju. U hotelu im stanuju inženjeri. Plate dobre. Ne zna se ni koliko imaju gradilišta.

To je bilo u januaru.

U julu smo krahirali mi u Sibiru.Upropastili smo sjajno započeti posao. Još u februaru je jedan od dvojice vlasnika firme uzeo sa našeg gradilišta milion dolara, a da je zaboravio da obavesti onog drugog. Trebalo čoveku, pravi neku fabriku kod Beograda. Onda je onaj drugi prodao nekom novom Rusu svoje akcije i akcije svog kamarada za mnogo miliona dolara i otišao da se sunča u Španiji, zaboravivši da obavesti onog prvog. U međusobnom nadmetanju ko će kome, zaboravilo se na veliki započeti posao. Počelo je da škripi na sve strane.

Kad se slonovi tuku unaokolo strada sva ta sića. A sića je bila oko sto pedeset radnika iz bivše Jugosavije i ja s njima. Do tada su radnici bili smešteni u jedno pristojno obšćežitije i redovno primali solidne plate. Svi inženjeri i drugo ''tehničko osoblje'' je satnovalo u privatnim stanovima koji su u Tjumenju bili tri puta jeftiniji nego u Moskvi.

Raspad sistema, radnici već tri meseca nisu primili platu, iz hotela hoće da ih izbace jer nije plaćeno, u kuhinji nestaju zalihe hrane. Počeše da se snalaze i razilaze, da beže kao miševi sa broda koji tone. Na drugim gradilištima su ih jedva dočekali. Dobiješ gotovog radnika sa papirima i plaćenom kartom, pritom i dobrog majstora, jer dolaze iz nekada ugledne i čuvene firme.

Direktora gradilišta jedan u besu zgrabio za gušu i on se sledećeg dana pokupi i ode bez pozdrava. Mene postaviše za kapetana tog nesrećnog broda. Žrtvovaše me privremeno, dok prođu nevolje. Ostade stotinak radnika. Imamo zarađene dve plate, ali investitor, Rus, neće da ih pusti, jer mu braća Srbi nisu vratili onaj milion što su u februaru pozajmili.

Ljudi se očajni i izgubljeni, ne znaju šta će. Para nemaju ni za kartu do kuće, nemaju šta da jedu, nemaju gde da spavaju, ne rade već danima, štrajkuju, čekaju da im se isplate plate, a gazde se sude po Beču. Nikom se ne ide kući bez para.

Pošto mi pade u deo da im i plate delim, okomiše se i na mene. Jedan mi oštro pripreti, pominje neka klanja po Bosni. Drugi me obaveštava da pištolj u Tjumenju može da se kupi za trista dolara. I sve tako neke lepe i simpatične čarke. Neko je proturio vest da imamo te pare na računu, ali je neću iz nekog razloga da ih podelim. Dvojica Bosanaca koji su sami sebe izabrali za vođe na talasu opšteg nezadovoljstva i po kriterijumu snage i zasluga u ratu u Bosni, (jedan je bio teško ranjen svojevremeno, a drugi je ležao u zatvoru jer je nožem izboo nekoga), e oni banuše u moju kancelariju i traže plate, inače će me odmah zaklati, i mene i šefa gradilišta koji se tu zadesio. Od mene traže da telefoniram gazdi da im donese zaostale plate u roku od tri sata, inače sam gotov. Neprijatno je kad ti neko tako iznenada oroči život na tri sata. Da bi pojačao svoje reči onaj udari nogom u moj sto. Poleteše one olovke, monitor, telefon i faks na sve strane, a ja začudo miran. Znam da im ništa nisam kriv, znam da im ništa nisam dužan, a i ne verujem u to klanje.

Zovem gazdu da me spasi, iako odlično znam da sa te strane spasa nema. Naravno, ne javlja se. U Beču je. Sude se. Predlažem mojim napadačima da malo odlože to klanje, da se uvere da investitor nije uplatio pare. Izvedoše me iz kancelarije i kao da me odvode na streljanje, povedoše me do investitora koji je bio odmah tu do gradilišta. Idem kroz špalir radnika koji u muku prate šta se radi. U vazduhu lebdi nesreća.

Investitor produži moj život na neodređeno vreme kada im reče da pare nije uplatio i da neće ni uplatiti dok mu se ne vrati onaj milion i ne nastavi sa gradnjom. Srećan što sam preživeo sklonih se u stan. Tu nas četvorica na koje je spala uprava gradilišta, u znak protesta, rešismo da nekoliko dana ne idemo na posao.

Tek tada je među radnicima nastupio očaj. Trošili su zadnje pare, posuđivali jedni od drugih. Žene telefoniraju, deca pište, svi traže pare, a očajnici nemaju ni za kartu, ni za stan, ni za jelo. Jedan Bosanac udari pesnicom svog cimera iz čista mira, učinilo mu se da se kreće pogrešnom stranom hodnika. Stvari su bile veoma blizu neke nesreće. Malo je falilo da neko nekoga ubije, pa da se umeša ruska policija i sve nas pozatvara ili protera.

Poslaše delegaciju radnika da me mole da dođem na gradilište, one atentatore su izolovali i odbacili, odrediće petnaestak radnika da me čuvaju, samo da dođem da zajednički nađemo neki izlaz iz tog beznađa. Jedino ja to mogu, kažu.

I krenem. Prvo kad pravnika investitora sa kojim sam bio u dobrim odnosima, pa posle zajedno kod Glavnog. Pričam, ubeđujem, molim. Traže da nastavim s poslom, da to garantujem.

Pravim spisak, od sto ostaje sigurno samo dvadeset i pet. Gazda se vratio iz Beča, zove me i kaže, da dignem ruke od svega, nek se snalaze, zatvori gradilište i dođi u Moskvu.

(/slika2)To mi je ličilo na bežanje. Ne dolazi u obzir. Kako i s čim da se snalazi onoliko izgubljenih i očajnih ljudi, u tuđem svetu hiljadama kilometara daleko od kuće. Kažem mu, da mogu da završim započeti objekat, još nekih 11 hiljada kvadrata završne ploče nad kompleksom garaža i neke stubove, ali da mi pomogne da ovima što su ostali isplatimo zaostale plate i da sledeće budu redovne. Složi se.

Garantovah investitoru, stavih glavu na panj. I pusti mi pare. Podelim je po dve plate, nabavim hranu za kuhinju, opremim jednu konfornu baraku iz Ivanjice, po dva u sobi i prebacih onih tridesetak što su ostali da tu stanuju. Preko noći dobiše siguran i solidan smeštaj, dobiše dva obroka u kuhinji, gradilište im pred vratima, poslaše dosta novca kući i krenuše da rade udarnički.

Oni drugi se raziđoše, neko kući, neko kod poznanika i zemljaka u Jekaterinburg, Moskvu, Soči, Perm, Rostov na Donu, Voronjež, Surgut... Veći broj pređe u druge srpske firme u Tjumenju.

Živnusmo. Kao s neba pade desetak tesara iz Srbije koji nisu znali gde dolaze. Treba mi još tridesetak Tadžika. Vidim jednog mlađeg; otresit, snažan, pametan, vredan – svi ga Tadžici poštuju. Pozovem Mukumdžona i pitam ga može li odmah da nabaviti 30 Tadžika, plata dobra, posla će biti za devet meseci. Može. Doveo je pola sela, sve braća i rođaci. Njemu dadoh dobru platu, ali da bude brigadir Tadžika. Ja s njima neću ništa da imam. Za rad i njihovu disciplinu mi on odgovara.

Onoga što je hteo da me kolje, vratio sam na posao. Došao je da mi se izvini. Kaže, znate li Vi direktora, da tamo u Srbiji šestoro gladnih usta čeka ove moje pare, da se meni nešto desi, sve bi to pomrlo od gladi u nekim izbegličkim straćaricama.

Nisam prihvatio izvinjenje. Ne volim naše krajnosti.

I krenusmo, moji Srbi i moji Tadžici. Radi se po deset sati, više puta i nedeljom. Kao u mozaiku, slažemo ploču do ploče. Ne mogu Rusi da nas prate sa dopremom gvožđa i betona. Čim završimo neku ploču, a mi ovcu na ražanj, malo piva i pesmu: ''Kućo moja kućo u dolini, jednom ću ti doći u godini''. Red pesme, pa red tuge. Opustiše se ljudi, primaju po dve plate mesečno, šalju kući, puni džepovi para, počeše da se prave važni i razmeću, neki se setiše zaboravljenih ljubavnica. I sve krenu dobro i veselo i ja sam sledećih osam meseci bio uvaženi gospodin direktor gradilišta, njihov spasilac, kako su govorili, a oni su bili radnici kakvi se samo poželeti mogu.

Kad smo se pozdravljali i rastajali, neki su plakali. Mukumdžon takođe. I ja sa njima, onako krišom, ali baš iz duše. Kao da je deo mene ostao u toj građevini u dalekom Sibiru.

Molio me gazda da još ostanem, obeća mi i što mu ne iskah, ali neka. Otišao sam u drugu firmu. Nakoliko meseci potom to gradilište je zatvoreno. Ono se i održavalo na reči koju sam dao investitoru i na veri koju je on imao u datu reč.