Heroj zlatne muzičke ere

Aktuelnu muzičku jesen u Srbiji, između ostalog, obeležiće i koncerti veterana evergrin i rokenrol muzike. Prošle nedelje beogradska publika uživala je u nastupu čuvenog kanadskog kantautora Leonarda Koena.

Velška muzička legenda, Tom Džons, nastupiće 13. novembra u Beogradskoj areni, dok će u istoj dvorani, za nešto manje od dve nedelje, tačnije 22. septembra, koncert održati Inglbert Hamperdink.

Jednoj od najvećih zvezda evergrin muzike svih vremena biće ovo prvi nastup u našoj zemlji. Inglbert Hamperdink se na svetsku muzičku mapu upisao 1967. godine hit singlom „ReleaseMe”, koji je na dnevnom nivou dostizao tiraž od nekoliko desetina hiljada primeraka.

Popularni britanski muzičar (73), čije je pravo ime Arnold Džordž Dorsi, uz Toma Džonsa obeležio je, po mnogima, zlatnu muzičku epohu tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Njegova popularnost, kao i popularnost njegovih pesama, ni do danas nije izbledela.

Hamperdink u intervjuu za „Politiku” kaže da ga, uprkos činjenici da je obišao „pola sveta”, uvek raduje gostovanje u zemlji koju ranije nije imao prilike da poseti.

– Eto, posle decenija bavljenja ovim poslom, tek sada dolazim u Srbiju. Zaista, ne bih voleo da zvuči kao kliše, ali predstojeći koncert u Beogradu me veoma raduje.

Može li se reći da koncerti Vaših kolega i Vas ove jeseni pokazuju da duh dobre muzike iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nije izbledeo?

Mislim da nije. Naprotiv, održao se zbog neobičnog šarma i neospornog kvaliteta koji poseduje. Da je drugačije, interesovanje za ovu muziku i njene izvođače i autore odavno bi opalo.

Smatrate li da je, između ostalog, Vaše muzičko rivalstvo sa Tomom Džonsom upravo doprinosilo kvalitetu muzike tog vremena?

Tom je veliki čovek i veliki pevač. Izvesno vreme imali smo istog menadžera – Gordona Milsa. Tom je imao svoj stil, ja sam imao svoj i drago mi je da se nismo previše „preklapali”. A vreme kasnih šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, kao što znate, bilo je zlatno vreme muzike i drago mi je što sam uspeo da postignem svetsku slavu baš u tom periodu.  To je bilo vreme muzičkih džentlmena.

Kako doživljavate činjenicu da ste u nekoliko navrata bili najpopularniji britanski muzičar, popularniji i od „Bitlsa”, makar po pozicijama na top-listama?

Pa, hvala ako tako kažete. Ipak, ja ne bih išao baš tako daleko. Slagao bih ako bih rekao da mi nije prijala ta popularnost i poređenja sa najvećih sastavom planete svih vremena. Svako želi da njegov rad bude priznat. Ipak, smatram da su „Bitlsi” mnogo više od običnog benda. Oni su posebna vrsta muzičke legende, kulta i epske priče dvadesetog veka. Zanimljivo je to da su mi „Bitlsi” u to doba bili komšije, uslovno rečeno. Živeli smo na samo nekoliko kilometara udaljenosti. Ja sam često imao velikih poteškoća zbog nedostatka privatnosti, ali popularnost koju su oni imali graniči se sa naučnom fantastikom.

Osim autorskih pesama, širom sveta poznati ste i kao interpretator nezaboravnih melodija, nekih od najvećih pesama svih vremena. Da li je postojao neki poseban kriterijum koju ćete pesmu obraditi?

U to vreme nije se sa sigurnošću moglo proceniti šta će naići na odobravanje kod publike, a šta ne. Recimo da je recept za uspeh bio kombinacija dobrog ukusa, intuicije i kvalitetne procene menadžera. To su samo neki od faktora. Recimo, Bert Kamfert mi je lično ponudio numeru „SpanishEyes”, jednu od pesama koju moja publika zaista obožava. On je komponovao i ponudio mi i „StrangersInTheNight”, ali nju je „maznuo” Frenk Sinatra. Ostalo je istorija (smeh).

Vaš menadžer Gordon Mils Vas je primetio ne samo zbog muzičkog talenta, već i zbog sjajnih glumačkih i imitatorskih osobina?

Pa da, tada nije bilo dovoljno da samo dobro pevate, ili da samo dobro izgledate. Morali ste da posedujete šarm, harizmu, scenski nastup, autentičnu interpretaciju. Moje imitatorske veštine pomogle su mi i dodatno odškrinule vrata šou-biznisa.

Gordon je bio i „kum” Vašeg umetničkog imena. Za razliku od većine Vaših kolega, Vi ste zvezda postali uprkos na prvi pogled dugačkom i neprepoznatljivom imenu.

Nije li to čudno, zar ne? I sam se zapitam otkud to? Ljudi su me često pitali tokom karijere – zašto baš Inglbert Hamperdink? Ali svako „zašto” ima svoje „zato”. Možda ne postoji neki poseban razlog, ali ja sam u to vreme imao svoj jedinstven stil, farbao se u crno, imao duge zulufe i umnogome se razlikovao od svojih kolega. I baš kroz taj čudan spektar koincidencija ovo scensko ime mi je pomoglo, a ne odmoglo, kako bi to moglo da se očekuje.

Vaš poslednji album, „LegacyOfLove” kombinacija je Vaših najvećih hitova i nekoliko sjajnih interpretacija čuvenih melodija. Hoćemo li imati prilike da uskoro čujemo i neki novi autorski materijal?

Ja nikad ne mirujem, tu je i najsvežije izdanje, nazvano „TasteOfCountry”, a snimio sam i nekoliko singlova od kojih su mi jedan napisali Dejvid Foster i Pol Enka, koji ću sa zadovoljstvom izvesti pred beogradskom publikom.