Kajle i sajle

Prosečan delinkvent u našem društvu se nalazi u svojevrsnom ,,Bermudskom trouglu” koji čine institucije: MUP, centri za socijalni rad i sudovi , odnosno zatvori.Razvod roditelja, alkoholizam oca, neprihvatanje očuha ili maćehe, smrt ili bolest jednog od roditelja i bolećivost, odnosno preemotivnost majke neki su od faktora koji stimulišu ponašanje prestupnika. U poremećenim supružničkim odnosima najveću cenu plaćaju deca koja se odaju kriminalu ili zloupotrebi psihoaktivnih supstanci.

Prosečan delinkvent nastaje pre svega zbog nezainteresovanih roditelja. Njegov ili njen otac je na dugogodišnjoj robiji ili na privremenom radu u inostranstvu. Tu je i majka koja obično ima opravdanje za ,,dečje” postupke i traži greške kod drugih. Ako je pored toga naš delinkvent najmlađe, prezaštićeno dete, prema kome su roditelji bili blagi i popustljivi u vaspitanju, šanse za ,,kriminalnu karijeru” su idealne. Prestupnici se, uglavnom, odlučuju za ,,škole kriminala” koje su ,,stepenovane”, počev od KP domova kao svojevrsne ,,osnovne” i ,,srednje škole” kriminala pa sve do velikih zatvora kao ,,kriminalnih fakulteta” sa posebnim smerovima.

Materijalni status porodice se pojavljuje kao faktor rizika u dve ekstremne situacije. Pre svega, deo romske populacije, koji živi u krajnje nefunkcionalnim socioekonomskim uslovima, pogodan je za predelinkventno ponašanje (skitnju, prošenje) koje lako prerasta u kriminalne radnje. Na drugoj strani su oni ,,besni i obesni” kojima su roditelji ispunjavali sve želje – slanjem novca i davanjem velikog džeparca. U oba slučaja roditelji zanemaruju decu i nemaju kontrolu nad njima. Roditelji su uglavnom razdvojeni ili opterećeni egzistencijalnim problemima. Sem toga, kao faktor prestupničkog ponašanja može biti i besposličarenje koje dovodi do kocke, prevara, falsifikata...

Način korišćenja slobodnog vremena jedan je od najbitnijih faktora koji direktno utiče na delinkventno ponašanje. Ono nastaje kao posledica izbegavanja školskih obaveza i stvara prostor za dokolicu i besciljno lutanje. Sve to dovodi do druženja s problematičnim vršnjacima, s kojima se čini prvo krivično delo. Uz sve to ide i gajenje pasa za borbu, tetoviranje. Mnogi od njih imaju ,,kajle i sajle” oko vrata, voze dobar auto i motor sa jakom kubikažom. Nemali broj je onih koji u dokolici i iz čiste radoznalosti probaju marihuanu i preko ,,lakih droga” stižu do heroinske i kokainske zavisnosti. Narkomanska zavisnost je ,,okidač” za kriminalne radnje, pre svega imovinskog karaktera.

Sekundarni faktori rizika nastaju u institucijama kroz koje prolaze delinkventi nakon ,,pucanja” porodičnog oklopa. Prva institucija posle porodice koja reaguje na delinkventno ponašanje je škola. Tokom školovanja uočena su dva krizna perioda. U osnovnoj školi to je obično šesti razred, koji delinkvent najčešće ponavlja ili biva izbačen zbog neopravdanih izostanaka, sukoba sa đacima i nastavnicima. Drugi krizni period je početkom polaska u prvi razred srednje škole, gde najveći broj problematičnih prekida školovanje, uz pokušaj da se upiše u drugu školu ili da se vanredno školuje. Jedino oni koji imaju podršku porodice uspevaju da ,,izguraju” srednju školu, i to uglavnom treći stepen. Vrlo mali broj problematičnih nastavlja školovanje na fakultetu ili na višoj školi.

Izbeglički status porodice i teža integracija u novu sredinu može biti uzrok delinkventnog ponašanja najmlađih njenih članova. Manifestuje se neprihvatanjem od strane novih školskih drugova i nerauzmevanjem nastavnika. U ovim porodicama postoji i unutrašnja patologija (npr. alkoholizam očeva), a kao prateći faktor u nekim izbegličkim porodicama je nizak materijalni status i usamljenost dece.

Posle škole ,,nastupaju” centri za socijalni rad koji evidentiraju ,,korisnike”, ali i predlažu sudovima vaspitne i zavodske mere. U centrima smatraju da se socijalizacija prosečnog delinkventa odvija uz ,,realne probleme”, kao što su: pogrešan izbor društva, loš uzor za identifikaciju i potreba za dokazivanjem u grupi, obično na pogrešan način (recimo, pripadnost grupi militantnih navijača).

Sve to dovodi do izvršenja krivičnog dela, najčešće imovinskog karaktera kada sud na predlog centra izriče vaspitnu meru. To mogu biti: ukor, pojačan nadzor roditelja ili staratelja, upućivanje u dom i društveno koristan rad. Međutim, često se dešava da vaspitne mere nemaju efekta. Nakon toga evidentirani maloletnici nastavljaju s težim krivičnim delima (korišćenje droge, nasilničko ponašanje, razbojničke krađe...). Pokazalo se da i najteža sankcija upućivanja u VP dom Kruševac u nekim slučajevima nema svrhu jer pojedini štićenici svesno čine krivična dela da bi vremenski neodređenu meru (,,gumi kaznu”) od šest meseci do pet godina ,,ubrzali” i pretvorili u vremenski definisanu kaznu.

Centrima koji nemaju mehanizme da ,,nateraju” maloletnika na saradnju, blagonaklonim sudovima i zatvorima, prosečan delinkvent je sklon – povratku. Ako je tačno da jedan prosečan osuđenik dnevno košta trideset evra, ohrabruje to što naša država razmišlja o društveno korisnom radu za maloletne prestupnike i alternativnim zatvorskim sankcijama za osuđene na lakša krivična dela.

sociolog, KPZ za maloletnike u Valjevu