Nauka je inertno preduzeće

Osnovna (bazična) ili fundamentalna (temeljna) naučna istraživanja nose to ime upravo zato što rezultati tih istraživanja predstavljaju osnovu ili temelj na kome počiva celokupna savremena naučno-tehničko-tehnološka civilizacija. Uloga nauke, kao zbira svih postojećih znanja o svetu u kome živimo, i naučnih istraživanja, kao delatnosti kroz koju se ta znanja proširuju, u savremenom društvu je mnogostruka. Sa jedne strane njena direktno utilitaristička funkcija isprepletena je sa prosvetno-obrazovnom, sa druge je njen lokalni značaj prepleten sa internacionalnim.

Aktivna naučna politika, koju nužno vode sve razvijene države, pokušava da uskladi sve komponente ove najsloženije ljudske delatnosti. Apsolutni iznosi (jer su relevantni oni, a ne relativni iznosi), koje pojedine države ulažu u ovu delatnost, direktno su proporcionalni njihovoj moći, a uzvratno, njihova moć u današnje vreme u najvećoj meri zavisi od tog iznosa. Raspodelu ovog iznosa po oblastima sprovodi mnoštvo autoritativnih nacionalnih komiteta za date oblasti i podoblasti, uzimajući u obzir kako sve opšte relevantne komponente tako i one specifične za datu usku oblast. Svako razmatranje ovih bazičnih društveno-organizacionih problema, koji u obzir ne uzimaju sve inače mnogobrojne i veoma različite specifičnosti date naučne discipline, po definiciji je defektno i kontraproduktivno. Rad u nekim disciplinama je jeftin, u nekima je skup, u nekima je toliko skup da zahteva internacionalnu kolaboraciju – negde mogu da rade pojedinci, negde mali timovi istraživača već mogu da daju značajne doprinose, a negde je za to neophodna saradnja nekoliko hiljada ljudi. Odličan primer pojednostavljenog i time štetnog pristupa je kod nas trenutno prisutna apsolutizacija vulgarnog numeričkog ocenjivanja istraživanja, koje se u razvijenim društvima koristi prvenstveno kao pomoćni kriterijum za razlikovanje mnoštva sličnih istraživanja. (O korporativnim istraživanjima, koja u razvijenom svetu čine značajan deo svih istraživanja, a koja kod nas nažalost praktično ne postoje, ovde ne može biti reči. Ta istraživanja su po svojoj nameni i prirodi nešto drugačije organizovana, mada ne bitno različito.)

Nauka je inertno preduzeće. Njoj je svojstven spor razvoj kojim dominira prerastanje kvantiteta u kvalitet – dugi periodi akumulacije malih koraka rezultiraju skokovitom, manje ili više revolucionarnom napretku. Proizvodnja naučnog rezultata nije isto što i proizvodnja hleba; neophodan je jako veliki broj malih, naizgled beznačajnih doprinosa, da bi se pojavio izuzetno mali broj veoma značajnih. Pri tom je najproduktivnije da svaki sledeći korak bude diktiran prvenstveno unutrašnjom logikom razvoja date naučne discipline, a ne nekim drugim razlozima. Stalnost uslova finansiranja prvi je uslov bez koga se ne može. Trapave intervencije zasnovane na parcijalnim ocenama istraživanja čine štetu koja se kasnije dugo i teško popravlja, a gubici su često nenadoknadivi.

Dok finansiranje naše nauke, bez obzira na raspoloživa sredstva, ne bude povereno nizu autoritativnih komiteta za date naučne oblasti i podoblasti, koji će se svi zajedno boriti za stabilnost i povećanje tih sredstava, a među sobom kroz zdravu konkurenciju za što veći deo tog kolača na dobrobit i za ispravan razvoj svoje podoblasti, dotle će ovakve mere zasnovane na uveliko pojednostavljenoj logici dalje lomiti njeno već uveliko zakržljalo telo. Potkomiteti trebalo bi da postoje za veoma uske naučne discipline i da imaju značajnu autonomiju u odlučivanju kako bi sve specifičnosti date discipline mogle da budu uzete u obzir u borbi za njene dugoročne interese. Sastav potkomiteta trebalo bi da bude lako promenljiv, kako bi se u njima našli ljudi koji najbolje odgovaraju toj funkciji. Inostrani članovi su dobrodošli, ali težina odlučivanja treba da bude na lokalnim snagama, koje jedine poznaju sve konkretne probleme u datoj sredini.

 Profesor univerziteta, naučni savetnik Instituta za fiziku