Sve mene Oktobarskog salona

Jubilarno, 50. izdanje Oktobarskog salona, godišnje izložbe koja se otvara 2. oktobra, povod je da se ponovo pokrenu godinama aktuelna pitanja koja se najčešće svode na jedno: Kakav nam je Salon potreban?

U svojoj poluvekovnoj istoriji, Salon je hvaljen i kuđen, afirmisan i osporavan i kakav god bio, on je opstao. Osnovan je 1960. godine kao izložba najboljih ostvarenja iz oblasti likovnih umetnosti, da bi 1967. godine postao značajna smotra aktuelnih tokova i u primenjenoj umetnosti. Osnivač Salona je Skupština grada Beograda, a organizator Kulturni centar Beograda.

Salon je prolazio krize i promene identiteta u skladu sa promenama kulturne politike.Pre 50 godina osnovan je u atmosferi, kako je u jednom od kataloga zabeležio Sreto Bošnjak, „lokalpatriotizma” Beograđana i gradskih vlasti, odnosno želje da Beograd dobije manifestaciju kakav je tada bio Filmski festival u Puli, Dubrovačke letnje igre ili Sterijino pozorje.

„Vrlo je teško otkriti šta je u smislu političke i društvene volje stajalo iza osnivanja Oktobarskog salona šezdesetih godina”, kaže istoričar umetnosti Radonja Leposavić, autor okruglog stola i prateće knjige „Pažnja kritika” na predstojećem 50. oktobarskom salonu.

Osnivanju prvog Oktobarskog salona prethodila je atmosfera polemičnih tonova između tradicionalista i modernista, Titov govor protiv enformela i apstraktne umetnosti, ali je već na prvom Oktobarskom salonu, kao što kaže Leposavić, pobedu odnela modernistička struja, uprkos namerama da se ona sputa.

Veliki angažman u afirmaciji modernizma pripisuje se Miodragu B. Protiću, osnivaču Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Sedamdesete godine obeležiće, između ostalog, i specifičan autizam organizatora oktobarskih salona u odnosu na konceptualnu umetnost.

Do 1974. godine ova godišnja izložba održavala se na mestu današnje garaže u Masarikovoj ulici, dakle nedaleko od SKC-a, gde se rađala naša konceptualna scena sa njenim protagonistima kao što su bili Marina Abramović, Raša Todosijević, Neša Paripović, Gergelj Urkom, Zoran Popović…

Nije bilo nikakve komunikacije između Oktobarskog salona i umetnika konceptualista, pa je grupa aktivna u SKC-u 1971. godine organizovala izložbu Generacija 71 kao reakciju na tekući Salon. Naredne godine takođe reaguju „kontraizložbom” Oktobar 72, ali ravnodušnost „glavne struje” i dalje je na snazi.

Nakon što je 1975. završena rekonstrukcija paviljona „Cvijeta Zuzorić”, izložbe Oktobarskog salona održavaju se na Kalemegdanu, a tri godine kasnije održava se Otvoreni oktobarski salon u hali Pinki, opet kao protivteža glavnoj izložbi.

Organizuju je nezadovoljni umetnici čija dela nisu našla mesta na glavnoj izložbi.

„Onda se videlo da tu nema ničeg različitog. Kritičar Vasilije Sujić je tada napisao da kada bi izložbe zamenile mesta, razlike se ne bi uočile”, kaže Leposavić i dodaje:

„Salon se sve više pretvarao u društveni spektakl. Da je bilo pametnih, skandalima je bilo moguće skrenuti pažnju na tu ’drugu liniju’ u umetnosti kao što je to na primer učinjeno sa Tarnerovom nagradom u Engleskoj. Ovde, međutim, nije bilo sluha za tako nešto”, ističe Leposavić.

Kritike svih salona uglavnom su se bavile proceduralnim pitanjima, a manje umetničkom produkcijom. Jedno je sigurno: uvek je bilo nezadovoljnih umetnika.

Oktobarski salon je najpre funkcionisao tako što je savet Salona birao selekcionu komisiju koja se bavila izborom umetnika i radova. Od 1993. godine uvodi se praksa samostalnih selektora čiji se broj od salona do salona razlikuje. Rekord je postignut 1998, kada dela bira 16 selektora!

Prva godina novog milenijuma ostaće upamćena po tome što su selektori bili umetnici, ali ovaj eksperiment više nije ponovljen.

Od 2004. godine Salon se internacionalizuje sa obrazloženjem da je to jedina gradska kulturna manifestacija koja je u svojoj osnovi ostala lokalnog karaktera odnosno predstavlja isključivo domaću umetničku scenu. Namera je bila da se Beograd upiše u internacionalni kalendar umetničkih dešavanja, ali i da se ovdašnjoj sceni da prilika da se uporedi sa inostranom.

Bira se po jedan umetnički direktor koji pravi međunarodnu selekciju.

Kustosi i organizatori dosadašnjih međunarodnih salona omogućili su da u Beograd dođu značajna imena savremene međunarodne umetničke scene, kao što su bili kustosi Rene Blok, Anda Rotenberg, Lorand Heđi, Robert Stor koji je te godine bio i umetnički direktor Bijenala u Veneciji.

Osim toga, izložbe Oktobarskog salona bile su predstavljene na međunarodnim bijenalima u Solunu, Berlinu, u Muzeju Sent Etjen.