O serdarima i vojvodama

U poslednje dve decenije, poput svega ostalog, na niske grane nam je palo i stvaralaštvo. Međutim, ostala je želja pojedinaca da se, ne birajući načine, makar u svojoj sredini ovenčaju slavom. Naruku im idu inostrane firme zvučnog naziva (Međunarodni biografski centar iz Kembridža, Američki biografski institut itd.) koje postoje da bi podgrevale tuđe sujete. Za znatnu sumu ponosnim „dobitnicima priznanja” stižu pouzećem kolajne, plakete s ugraviranim imenima na mahagoniju, knjige tvrdih korica s njihovim biografijama i, obično ako se dodatno plati, fotografijama.

No, priznanje je priznanje i valja ga obnarodovati. Tako se jedan naš privatni univerzitet reklamira biografijom svog rektora u kojoj zapaženo mesto zauzima podatak da je nosilac Sokratove međunarodne nagrade za doprinos intelektualnom razvoju u 21. veku. Dostignuće dostojno divljenja, posebno kada se pomisli da tako impresivno priznanje u prethodnom stoleću nisu dobili Tesla, Pupin, ni Milanković, da o ostalima i ne govorimo. Međutim, razočaranje nastaje kada se pogleda lista dobitnika jer ogromnu većinu čine građani bivših sovjetskih republika, mahom iz srednje Azije, za koje teško da je iko čuo van njihovih užih sredina.

Ovih dana je pompezno najavljeno i da je jedan muzičar, „jedini iz Srbije”, ovenčan uključivanjem u publikacije „2000 izuzetnih intelektualaca 21. veka”, „Ko je ko u Americi” i „Ko je ko u svetu”. Dobitnik skromno konstatuje da se našao „rame uz rame sa Barakom Obamom, Klintonom i Bušom” i sa žaljenjem dodaje kako su bili nominovani i naši teniseri, ali, eto, kriterijum je bio visok. Pa, kako je on to zaslužio? Prosto – pobedio je na festivalu „Mali šlager sezone” u Sarajevu i na dečjem festivalu „Zlatno slavujče” u Skoplju, a njegove melodije pevali su neki poznati domaći izvođači. Sve postaje jasnije ako se doda da je iza toga Međunarodni biografski centar iz Kembridža koji ambicioznim stvaraocima, često frustriranim penzionerima i domaćicama, pomaže da na osnovu pesme ili dve objavljene u lokalnom listu ili učešća na izložbi slikara-amatera odluči da li da im se ime pojavi u „Holu slave” ili drugoj pompezno naslovljenoj publikaciji.

Ova pojava uzela je kod nas maha u drugoj polovini devedesetih. Probni balon pustio je građanin koji se pohvalio kako je izabran u Nacionalno geografsko društvo SAD. U vreme sankcija i poniženja, mnoge je obradovalo to međunarodno priznanje koje je dobio naš čovek. Jedini problem bio je u tome što on novinarima nije pomenuo da se član društva postaje godišnjom pretplatom na časopis „Nešenel džiografik” (koja sada iznosi 15 dolara).

Najviše medijske pažnje tih godina izazvala su dva neuropsihijatra. Jedan je prvo podgrevao interesovanje javnosti pričom o nejasno objašnjenom, ali „značajnom” priznanju iz dalekog Kembridža, a zatim svojom odlukom da ode tamo i Međunarodnom biografskom centru trajno pokloni kamen (mudrosti, čega li?) iz svog zavičaja. Niko se nije zapitao kako su lokalno štampane misli tog filozofa-amatera, nepoznate čak i domaćoj stručnoj javnosti, našle svoj put do, mora biti, uglednog žirija. Nije objašnjeno ni zašto su ti delioci intelektualne pravde zaobišli sve poznate i umne filozofske glave u svetu, ali ako je njegova ideološka drugarica postala akademik(inja?) svojim pisanijama u „Dugi”, zar sve nije moguće?

Drugi psihijatar je odlučio da postane ,,naučnik stoleća”. Radovao se kao malo dete jer je, iako (poput ostalih navedenih „osvajača” nagrada) nepoznat u međunarodnoj nauci i kulturi, pretekao Ajnštajna, Frojda i ostale velikane, a Aristotela, Njutna i njihove kolege ponižavajućeg poraza je spasla samo okolnost što nisu živeli u veku u kom je dominirala ta naša intelektualna gromada.

Laureat se nije potrudio da zaduži čovečanstvo štampanjem svojih dragocenih otkrića, nije pohodio ni neki naučni skup već se zaputio u Beč na sastanak društveno angažovanih lekara. Kada je završio izlaganje, prikrala su mu se dva civila (hronike ne beleže da li su imali šešire navučene preko obrva i kožne mantile) i zatražila njegov, kako reče, „referat” (!?). Malo potom čovečanstvo je moglo da odahne jer je prestala naporna i misteriozna potraga za ,,naučnikom stoleća”. Zvuči jednostavno, ali i uvredljivo za sve misleće ljude.

Ko sme da se sprda na račun pomenutih i inih „gorostasa nauke i kulture”? To pitanje sam davno sebi postavio, pre nego što sam o toj temi počeo javno da se oglašavam. Da bih se „kvalifikovao”, stekao sam niz takvih bezvrednih zvanja tipa „vodeći intelektualac”, „međunarodni lider na polju dostignuća”, „svetska ličnost” itd., a jedva sam se odbranio nekih drugih, recimo da postanem „zamenik guvernera Upravnog odbora Američkog biografskog instituta”. Jedino sam vodio računa da mi knjige u zlatotisku, plakete i medalje plate stranci. Dakle, ne ispoljavam ,,sindrom kiselog grožđa”, poznajem sistem iznutra i mogu kompetentno da pitam: ko je ovde lud? U okviru toliko željene moralne obnove društva i to pitanje mora da se razjasni.

Zašto se bar za pomenute lekare nije pošlo od Suda časti ili Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva? Odgovor je jednostavan: ,,Naučnik stoleća” bio je predsednik Etičkog komiteta! Krug je čvrsto zatvoren.

profesor univerziteta u Beogradu